Ову причу ми је испричао мој дјед, непосредни учесник догађаја о ком ћу писати, започиње своју приповијест руски монах Варсонуфије (Кузњецов).

“Мој дјед Фјодор Сидорович је отишао на фронт 1941. године. Распоредили су га у 282. пјешадијски пук, 19. дивизије. Борбе на Западном фронту су биле веома жестоке у првим мјесецима рата, и већ у августу 1941. године он је био тешко рањен у главу, обје ноге и десну руку. Након што је прездравио ране, био је послат на Балтички фронт. Радосну вијест о Побједи дјед је чуо у болници, јер је мало раније, у фебруару 1945. године, био по други пут рањен гелером од мине у извиђачкој акцији у рејону Либаве у данашњој Летонији. За ратне заслуге Фјодор Сидорович је био одликован орденом Црвене Звезде и другим ордењем и одличјима.

Он није пуно волио да се присјећа ратних година и на питања ближњих је само мрко ћутао. Међутим, дјед је с лакоћом причао о једном, њему врло драгом, догађају из рата. Он је себе сматрао вјерником, иако никад није свима показивао своја вјерска убеђења. Пламен вјере, који је он пронио кроз Голготу свјетског рата, потицао је од његових родитеља. И присјећајући се своје мајке, дјед је са сузама у очима причао о сљедећем чуду.

Била је 1944. година. У ваздуху је провејавала побједа, али и смрт није тако лако одступала. Бојно поље, обавијено димом и мирисом гарежи, било је засијано неексплодираним гранатама. Гробну тишину је с времена на вријеме прекидао покоји рафал. У једном од ровова сједела су три руска војника – Сидор, Василије и Фјодор. Ћутке су пушили, заокупљени својим мислима.

Сидор је био са села. Рано је остао без оца и мајке, те је навикао да часно подноси животне невоље. Научио је да управља вршалицом и постао један од најврједнијих тежака свог родног колхоза.

У сређен и срећан Василијев живот, рат је упао, као изненадни камен кроз прозор. Код куће је оставио љубљену жену и шесторо дјеце.

Фјодор, мој дјед, је у том тренутку мислио на своју мајку. Рат ју је затекао тешко болесну, а он се бринуо о њој. Болесној мајци је била потребна њега. Нико од рођака није остао на овом свијету, али је Мајци Русији њен син био потребнији. Фјодор се често сјећао тренутка растанка, када га је мајка пољубила у чело и широко осијенила крстом. Рекла му је: «Нека те чува Господ, синко!».

У том тренутку, када су њих тројица били заузети својим мислима, у ров се спустио старац. Добрих очију, са залиском, у платненој кошуљи. Чинило им се да су га већ негдје видјели, али нису могли тачно да се сјете гдје. Толики су пут пребили, толико чизама истрошили… Никоме није пало на памет да га упита откуда се он ту створио, иако је то било сасвим чудно, да један чича пређе преко минског поља, под звиждуцима лутајућих метака.

Чуда у рату не задивљују. Сама чињеница да си жив, већ је сама по себи чудо.

И ту се Сидор досјетио, да је он видио тог старца – у свом дому. Тамо у источном ћошку сељачке куће, стајала је икона Светог Николе. Његова покојна мајка је често пред њом узносила своје молитве Господу.

— Чича, када ће се завршити овај проклети рат? — срамежљиво га је упитао Фјодор.

— Ускоро, ускоро, дјецо! — одговорио је добродушни старац и тајанствено наставио: — Али овај рат неће бити посљедњи, још ће се тући четири коња и побједиће – црвени коњ!

Раговор је прекинула рика непријатељског авиона. Одзвањала је наредба официра: «Оружје на готовс!». Старац се тихо усправио и успио се из рова, наводи портал православие, а преноси магацин портал.

Фјодор је хтио да довикне непознатом дједу да у рову сачека да прође непријатељски напад, али од њега већ није било ни трага. Тада је он схватио да их је управо посјетио Свети Никола. Било му је жао што је сусрет био тако кратак, – Фјодор је пожело да пита како је његовој мајци. И истог часа је схватио да Свети Никола није тек тако био са њима, значи да се неко баш у то вријеме усрдно молио пред иконом Светитеља, и не само за свог сина, већ и за сваког руског војника – живог и мртвог, који је положио живот за своје другове на пољу боја.