14/06/2022

Многи историчари из прве половине 19. вијека, у вријеме кад се методологија ове науке тек озбиљно развијала, вјеровали су у ову тврдњу. Ваљда је дјеловало логично да је Вукашин, неко ко је у народним пјесмама описан као узурпатор (што у суштини и јесте био, јер је 1370. заиста и преузео власт у царевини), морао да убије Уроша Нејаког.
Тако у пјесми „Смрт Душанова” први српски цар на самрти поручује „Мили куме, Вукашине краље! / Аманет ти моја царевина! / И аманет сви моји градови! / И аманет све моје војводе / По свој мојој редом царевини! / И аманет мој нејак Урошу / у колијевци од четрдесет дана! / Царуј, куме, за седам година, / осме подај мојему Урошу”. Међутим, „он царова шеснаест година; / колико је зулум поставио, што ношаше сиротиња раја, / што ношаше свилене хаљине, / тад обуче сукнене хаљине”, подсјећа Курир.
– Доцнија причања, настала може бити у вези са у нас познатим и популарним причањима из романа о Тристану, казивала су да је краљ Вукашин лишио цара не само пријестола него и живота. А убио га је, говорила су најраспрострањенија причања и народне пјесме, у лову, на води, кад се цар сагао да се освјежи. Наша црква је, на основу тог предања, огласила Уроша за мученика и узела га у серију својих светитеља – пише Владимир Ћоровић у Историји српског народа.
Ту историјску мистерију ријешили су, у вријеме развоја историографије, Љубомир Ковачевић и Иларион Руварац. Они су, испитујући изворе, доказали да је цар Урош умро 4. децембра 1371, неколико мјесеци након погибије краља Вукашина на Марици.
Самим тим, он никако није могао бити убица.
09/03/2026