Отац Тадеј, један од најистакнутијих духовника новијег времена, рођен је као Томислав Штрбуловић у околини Петровца на Млави.

Као болешљиво дијете које није могло да се бави земљорадњом, родитељи су га уписали на занат, након чега је отишао у Београд да ради.

Након 6 година у Београду, тешко се разболио, а љекари су му прогнозирали још 5 година живота.

Због тога је одлучио да оде у манастир Миљково код Свилајнца, гдје је упознао руског монаха, архимандрита Амбросија, уз којег се приближио Богу, а затим и замонашио. Испоставило се да је прогноза љекара о дужини живота била нетачна, па је отац Тадеј поживео пуних 89 година.

Преминуо је 2003. године у Бачкој Паланци, а његове мудре поуке и поучне бесједе и даље су инспирација и звијезда водиља многима.

Ево како је говорио отац Тадеј:

Каквим се мислима бавимо – такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе – ето нам мир. Ако су нам мисли негативне – ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.

Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног свијета. За тим сви ми чезнемо.

Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: „Мир вам.“

Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину – смирење је та божанска особина. Гдје год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.

Треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овога свијета, већ чувај мир и живи са Богом. Нека иде како иде.

Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свијет, будући да и биљни свијет има нервни систем. Сви очекују мир, утјеху, љубав.

Покајање је измјена живота. Потребно је да човјек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању, ми добијамо утеху и снагу.

Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утјеху свуда. Морамо се (мислено) измијенити.

Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповједа да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утјеху свима око нас. Сви осјећају наше мисли мирне, тихе.

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и спокоја од његових мисли, чак ни мала дјеца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.

Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савјест нешто изобличава. Морамо умирити савјест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.

„Професор је расејан. Он је такав и такав!“ Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцјену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.

Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цијену огријешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја уијвек то кажем – неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.

Свети Оци кажу: „Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети.“ Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вјечност? Једини је Господ који може да нас измјени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде – такви прелазимо у вјечност.

Треба да смо мирни. Боље је трпјети увреду, него нанијети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савјест нам неће дати мира. Сајест је Божански суд.

Ми можемо свашта радити, али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина (овде на земљи) је основа за прелазак у вјечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога свијета. Човјек може стално да га вријеђа, а он се не вређа. Човјек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.

Питали су Светог Серафима Саровског: “Шта је циљ нашег живота?” – “Враћање у наручје Оца Небеског.”

Ми реметимо мир. Господ нас тада оставља са нашим мислима – ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осјећали страдања, а ако су и осјетили, утјешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу – она више не осјећа страдања.

Послије Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: „Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке“.

Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.

Ми морамо тражити утјеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну – све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човјекову главу).

Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе ријечи лијепог примјера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?

Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај примјер нам остаје увијек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете (да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овдје и у вјечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.

Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утјеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа, навео је отац Тадеј, подсјећа портал Опанак.