У спису из 1947. године који је сачинио тадашњи амбасадор у САД Сава Н. Косановић до детаља описана усташка пљачка српске имовиме током Другог свјетског рата.

Католички свештеници из редова контроверзног усташког надбискупа Алојзија Степинца током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској (НДХ) нису само убијали и покрштавали православне Србе, него су пљачкали и њихову имовину. Велики број кутија са златом покраденим од Срба пронађене су послије рата.

Како се све то радило наводи се у документу „Случај надбискупа Степинца“, који је 1947. године сачинио тадашњи југословенски амбасадор у САД Сава Н. Косановић. Он је, иначе, познат као нећак великог научника Николе Тесле, те његов једини насљедник.

– Након ослобађања Југославије званична Комисија за ратне злочине утврдила је да је један дио католичког свештенства користио усташки терор не само да би присиљавао православне Србе да прихвате католичку вјеру, већ и да би стекао посјед над имовином православне цркве. Ево како је то спровођено. У јуну 1941. године усташки премијер издао је декрет бр. 11689, којим је основана Канцеларија за вијерска питања. Та канцеларија била је задужена за „сва питања која се тичу претворбе чланова источне православне цркве“. Павелић је именовао свог блиског пријатеља свештеника Дионизија Јуричева за шефа ове канцеларије. Јуричев је био припадник фрањевачког реда и један од најстаријих заклетих припадника усташа. Био је у изгнанству са Павелићем.

Пренос одузете имовине источне православне цркве римокатолицима извршен је на „законит“ начин путем Канцеларије за вјерска питања. Тако су богати манастири, драгоцјене некретнине, много православних цркава и велика количина уметничких дјела вјерске природе и блага прешла у руке римокатоличке цркве. Највећи дио припао је фрањевачком реду, који је имао водећу улогу у истребљивању Срба. Павелић је 1941. године поклонио Фрањевачкој провинцији Светог Кирила и Методија у Загребу велико имање Српске правосалвне цркве у Пакрацу. Фрањевци су се уселили у зграду пакрачког српског владике и одатле управљали имањењем. Павелић је 29. октобра 1941. године власништво српске цркве у Госпићу предао загребачким фрањевцима – написао је Косановић и додао:

– Како стоји у писму ординаријата ђаковачке бискупије бр. 2733/942 од 8. јуна 1942. године, двадесет и осам српских црква до тог датума претворено је у католичке цркве само на територији те бискупије. Сам надбискупу Степинац поднио је молбу др Павелићу да дозволи реду траписта да преузму српски православни манастир у Ораховици, који су заплијениле усташке власти, наводи Курир.

Како додаје, велики дио опљачканог плена, укључујући умјетниче предмете, црквене предмете, злато и драго камење, никада није враћен.

– Посебно се мора поменути један инцидент. Након ослобађања Загреба југословенске власти пронашле су у крипти Фрањевачког самостана у загребачком Капитолу, врло близу надбискупске четврти, 36 кутија са са златом, које су украдене жртвама усташа. Међу предметима налазили су се сатови, наруквице, минђуше, златни зуби, привјесци итд. Ове кутије биле су сакривене под костима давно умрлих фрањеваца. Злато је сакрио, како је касније утврђено, свештеник Радослав Главаш, који је спорвео у договору са фрањевачким поглаваром Модестом Мартинчићем и старјешином самостана оцем Клеменом, а све уз знање надбискупа Степинца – написао је Косановић.

Иначе, документ „Случај надбискупа Степинца“ је сачињен као одговор на кампању која се против Југославије у то вријеме водила у Америци због хапшења и суђења Степинцу, односно због ширења лажних информација и антијугословенске пропаганде. У документу, који је прослијеђен и влади САД, зато је јасно и чињенично наведена Степинчева улога прије, током и послије Другог свјетског рата, а посебно су набројани многи злочини које су његови свештеници чинили, прије свега над Србима.