Издавачка кућа „Службени гласник“ представила је студију „Мусолини анте портас, италијански фашизам и југословенско сусједство (1919 – 1925)“ историчара Милана Ристовића, у којој су детаљно анализирани проблеми и изазови с којима се суочавала млада и нестабилна Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у свјетлу нарастајућег фашизма у сусједној Италији.

Мусолини

Шта је Мусолинија довело на власт

– Ова књига је, пре свијега, посвећена друштвима у кризи и свим посљедицама таквих кризних ситуација. Први свјетски рат је утицао на то да се драматично промјени геостратешка слика и политичка карта Европе. Појавиле су се нове државе од Балтика до Јадранског мора. Постојали су губитници и побједници у рату и један дуги низ драматичних процеса, укључујући и руску револуцију, као и побједника који је себе сматрао губитником – а то је била Италија. Италијанска елита, уз мале изузетке на љевици, сматрала је да је то „осакаћена побједа“, јер Италија није добила оно што је тражила 1915. године у Лондону да би ушла у рат на страни Мале Атанте – истакао је на промоцији аутор студије Милан Ристовић.

Према његовим ријечима, италијанско друштво је након рата који је однио 700.000 италијанских војника, било у великој кризи.

– Државна каса је била празна, а елита која је водила Италију у вријеме уједињења, италијански либерали који су изнутра била подјељени на три фракције, нису били способни да превазиђу кризу. Истовремено су настали велики социјални проблеми у Италији, што је довело до појаве политичког радикализма, низа штрајкова под утицајем велике социјалне кризе, као и под утицајем онога што се дешавало у Русији – наводи Ристовић.

Све је то, како је истакао, довело до споја који се показао као фаталан за Италију током наредних 20 и више од година.

– Италијанска политичка елита, десница и они који су финансирали италијанске политичке странке, а то су били велики индустријалци са сјевера, видјели су у тим радикалима с деснице шансу да некако рашчисте политички терен. Управо се тада појавио Бенито Мусолини, необична личност, бивши социјалиста-интервенциониста, који је 1919. у Милану основао Фашистичку странку – навео је Ристовић.

Иако је појава Мусолинија у првих неколико мјесеци била готово незапажена, веома брзо се показала његова демагошка вјештина.

– Он је преузео цијели корпус постојећих флоскула италијанског иредентизма и национализма и уградио их у своју идеологију, додајући јој нове компоненте да би имао што ширу подршку италијанског друштва. Кад имате простор који је фигуративно нађубрен кризом, из њега почињу да ничу отровне биљке које ће загадити политички простор и указати на то да с тим друштвом нешто није у реду – констатује историчар.

Порођајне муке Краљевине СХСУ право у то вријеме, подсјећа Ристовић, појавила се потуно нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је имала огромне проблеме.

Југословенско друштво је у том периоду било састављено од различитих политичких традиција и менталитета, оптерећено бројним проблемима, почев од несређеног законодавства, преко неуједначеног образовног система, све до политичке раздробљености и проблема с одређивањем граница према бројним сусједним државама.

– Без подршке савезника, без довољно моћи да се то ријеши на неки други начин и да се та држава интегрише, Италија је постала кључни проблем, зато што је након Првог свјетског рата имала огромну војску, 4,5 милиона војника, док је с југословенске стране било 120.000 исцрпљених српских војника, оних који су кренули у рат 1912. године и оних који су били у аустријском заробљеништву и онако изгладљели упућивани на нове фронтове – истиче Ристовић.

Данунцијев бастион у Ријеци

Једно од горућих питања у борби за југословенске границе у националним оквирима југословенске државе било је, како напомиње Ристовић, питање Ријеке.

– Ту се отвара питање коме ће припасти Ријека, јер Југославија нема пристојну луку, а Ријека има директну жељезничку везу са Средњом Европом. Италијани, међутим, сматрају Ријеку дијелом своје националне територије… Конференција мира одлучује да то буде град-држава, Италијани нису задовољни и ту се појављује невјероватна личност, водећи пјесник италијанског модернизма Габријеле Д’Анунцио. Он с групом авантуриста упада у Ријеку и тамо прави историјско-политички феномен – више од годину дана води ријечку државу, пише устав – наводи Ристовић.

Д’Анунцио и његови сљедбеници успјели су да привуку изузетно шаролики круг присталица и симпатизера, од италијанских националиста и анексиониста, до бивших војника и офирицира, који су у том десничкарском експерименту видјели нешто ново.

– Чак и Лењин сматра да је то веома занимљиво, Хемингвеј долази да види шта се ту дешава… Све је то нека врста италијанског протофашизма, то су идеје које ће Мусолини добрим дијелом касније покрасти – комплетну кореографију, маршеве, униформе, пјесме које су фашисти касније користили у својој пропаганди – напомиње Ристовић, додајући да је Мусолини, ипак, у почетку био веома опрезан према овом покрету, те да се с Данунцијем сусрео само једном.

Ипак, под притиском Европе, италијанска војска је Д’Анунција истјерала из Ријеке, којој је враћен статус град-државе.

– Тада фашисти долазе на сцену и праве пуч, а неколико мјесеци касније и Ријека постаје њихов бастион – каже историчар.

Краљевина СХС – Трун у оку италијанских фашиста

Ристовић подсјећа на то да је Мусолини током Првог свјетског рата писао текстове подршке српском народу да се одбрани, као и да је Д’Анунцио такође писао своју оду Србији.

– Све то, међутим, нестаје када српска влада почне да преговара с југословенским одбором и они то виде као угрожавање италијанског интереса. Мусолинијев напредак је био добрим дијелом повезан с југословенским питањем – каже Ристовић.

Он напомиње да су југословенски новинари, публицисти, писци боље оцјењивали масовну психологију и утицај фашизма на италијанске студенте и на средњу класу него тадашња званична југословенска дипломатија и политика, наводи Спутник.

– Од зенитиста и комуниста, марксиста, до оних који припадају национално-конзервативним круговима, уз врло мале изузетке, види се врло критички однос према италијанском фашизму, они виде ту опасност и покушавају да укажу на то да морају да се поставе неке границе. С друге стране, италијански фашизам, као и претходна авантура Данунција окупља око себе све оне који руше југословенску државу. Године 1919. и 1920. у Ријеку стижу и представници Косовског комитета, бивши аустроугарски официри, нека врста протоусташког покрета, разни сепаратисти, припадници ВМРО-а и сви они имају подршку Данунција, али касније проналазе у Мусолинију главног финансијера и тутора својих активности – истиче Ристовић, објашњавајући комплексност негативног утицаја италијанског фашизма на очување интегритета Краљевине СХС и посљедице тих односа у будућности југословенске државе.