Фудбалска утакмица између Југославије и СССР-а у Финској један је од митских симбола тог времена и политичког сукоба између Стаљина и Тита.

Било је свјеже финско љето 1952. година. Већ друге послијератне Олимпијске игре, а прве на којима су наступили спортисти из Совјетског савеза. Европа се навикавала на вријеме послије рата. Хладни рат се разбуктавао, мада је тада још главна ствар био унутаркомунистички сукоб “братских” земаља – Југославије и СССР-а – који ће пољуљати тадашњу стварану “политичку блоковски геометрију”. Резолуције ИБ-а била је повод напетостима и идеолошким хистеријама од Трста до Владивостока, а Југославија је живјела у психози могућег ратног сукоба са земљама Совјетског блока. Дио Истре још увек подјељен на Зону А и Б. На границама с источним земљама готово свакодневни инциденти, и гине се, а Титов режим полако се, прагматично и рационално, окреће идеолошким непријатељима, САД-у.

У Москви Тита зову “слуга империјализма”, “Јуда комунизма”, а у Београду Милован Ђилас тврди да Стаљин нема везе с марксизмом и да је ближи Хитлеру. Тито потписује Споразум о војној и привредној сарадњи са САД-ом, који помаже у житу (жетва подбацила), а даје и кредит већи од 50 милиона долара у сировинама. Дашак промјена изазваних раскидом са СССР-ом означава и поновни излазак Политикиног забавника. У СССР-у јачају Стаљинове репресије, мада се стално спекулише о његовом здравственом стању. Антититоисичка хистерија у комунистичким земљама и стална суђења домаћим “титоистичким ревизионистима”, а у Југославији још увијек траје лов на “ибеовске” издајнике који се шаљу у изолацију Голог отока. Винстон Черчилл се поново тријумфално враћа у премијерску фотељу коју је изгубио 1946. године, а крајем 1952. долази и до промјене у Бијелој кући – Харија Трумана замјењује ратни херој и бивши заповједник савезничких снага у Европи Двајт Ајзенхаувер.

У Европи је као дашак нових времена основана Заједница за угљаљ и челик из које ће настати Европска унија. У таквој атмосфери на другим послијератном Олимпијским играма у Финској су се окупили спортисти из 69 земаља. Игре ће остати упамћене по једној од највећих и најполитизованијих фудбалских утакмица. У историју је ушла под називом “Драма у Тампереу” – утакмица осмине финала олимпијског турнира Југославија – СССР или како је још многи воле називати фудбалски дуел Тито – Стаљин”, преноси Курир. Било је то више од игре, као и много пута до тада. Фудбал није најважнија споредна ствар, него је у том тренутку најважнија ствар – питање херојства и срамоте. Он је играче требао винути у звијезде, али мјеста је било само за једне. Овог пута за играче у плавим дресовима Југославије био је то олакшавајући тријумф, а за друге, оне у црвеним мајицама с великим бијелим ћириличним натписом “СССР” крах и страх за властиту судбину.

Осванула је лијепа недеља 20. јул. Градски стадион Ратина у Тампереу почео се пунити рано, и то до врха – 17.392 гледалаца. Фински кибици дошли су да виде ко је бољи – Тито или Стаљин. И на утакмици се тако навијало, Тито или, додуше у мањем броју – Стаљин.

У свлачионици нервоза са обе стране. Мало се говори о тактици, више о политичком значају и надањима у домовинама. СССР и Југославија су ионако на ивици рата. У таквој ситуацији пораз у фудбалу – није била опција која се разматрала. Совјетски комесар држи предавање о очекивањима “друга Стаљина” и читавог совјетског народа. У свлачионици је амбасадор у Финској, челници Комсомола Михајлов и Шелепин и још неки мрки другови у кожним капутима, у југославенском табору, такође, амбасадор и још неки другови озбиљних лица.

Читају се, стотине телеграма радних људи (према неким изворима стигло их је око три хиљаде), колектива и војника с караула на бугарској или мађарској граници, у којима им се жели срећа у утакмици, а пред сам излазак, играчима ионако блиједим и преплашеним, члан делегација доноси и Титов поздравни телеграм.

„Нама су се ноге одсјекле. Сад ти играј кад ти Тито шаље телеграм – присјећао се са смјешком тог дана велики Владимир Беара, голман те сјајне генерације. Играчи и једне и друге екипе, како су им рекли, нису само фудбалери, они су “представници својих земаља, народа, влада и партије”. Побједа или смрт! Огроман идеолошки терет бачен је на плећа играча. Велики руски играч Леонид Иванов се сјећа како му је један играч потиштено рекао:“Леониде, ми смо данас гладијатори. Игра се до смрти”!

Један од највећих фудбалера Златко Чајковски рећи ће саиграчима: „Данас за људе код куће постајемо или хероји или кукавице!“Судија је Енглез Артхур Елис који ће након “драме у Тампереу” судити и “битку у Берну” – финале светског првенства 1954. године Њемачка – Мађарска.

На терен излазе Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец, а у црвеним дресовима Иванов, Крижевки, Башашкин, Нирков, Петров, Нетто, Трофимов, Николајев, Бобров, Марјутин, Бесков.

У Тампереу утакмица епска – 5:5! На терену постоји само једна екипа – она у плавим дресовима. Играју као на крилима Пегаза. Руса нема нигдје. На полувремену 3:0 за Плаве – Митић (29) Огњанов (33) и Зебец у 44.

минуту. Совјетски играчи ће касније причати како су им на уласку у свлачионицу другови из водства добацивали – фашисти!

Један од легендарних руских фудбалера, али и хокејаша, Всеволод Бобров, касније се, када су тамни облаци стаљинизма већ нестали, присјетити:

„У свлачионици мук. Иванов плаче. Сви смо потиштени. Тјешим Леонида“.“Немој бринут, тргнућемо се. Он ми каже: „Нећемо. И сам не вјерујем у то што говорим.“Осим новог мотивишућег политичког говора, једино што је речено о утакмици, је да се по сваку цијену мора зауставити Вукас.

У суседној свлачионици еуфорија. Сви причају у глас. Бодре једни друге и смију се. Чим је почело друго полувријеме, играчи у југославенском тиму поновно лете и Бобек већ у 46. доноси невиђених 4:0. Мирисало је на праву катастрофу Руса. У 59. минуту је већ 5:1. На брдовитом Балкану, гдје су сви око ријетких радиопријамника у трансу. Слуша се помно и у Маршалату.

У СССР-у нема никаквог преноса. Али онда долази до најцрњих 15 минута неке једне екипе у некој утакмици. До 75. минуте Југославија је растурала и водила 5:1. Плави су имали још шанси, али онда се неразумно повлаче у одбрану, чувају панично резултат којег се и сами боје, признаће једном Бобек. „Одједном смо осјетили неразумни страх од таквог водства. Да је било мање, било би нам лакше и сачували бисмо га, овако се увукао немир“, присетиће се и Беара. Од 75. до 90. минута Беара је примио четири гола – 5:5.

Игор Нето ће рећи:“Бојали смо се резултата и шта ће бити са нама. И заиграли смо као луди. Изнад својих могућности!“У продужетку играчи оба тима изгледају исцрпљено и грогирано као боксери након нокдауна. „Само смо чекали крај. Страх нас је било да не изгубимо. Били смо потпуно празни. Нисам могао ни дисати а камоли трчати. Психички потпуно празан“, рекао је легендарни Бобек. Према тадашњим правилима, након продужетка није било једанаестераца и играла се нова утакмица. За два дана, у уторак 22. јула, на истом стадиону, с истим судијом, пред истим бројем раздраганих и знатижељних гледалаца, од којих највећи број навија за “Тита”.

Та утакмица није више толико епска, али Руси су у форми, а додатни адреналин им је и љутито писмо Стаљина које је прочитано прије утакмице.

“Од Југославена се не смије изгубити!” гласила је порука мрзовољног бркатог Хазјајина. Уродило је плодом. У 6. минуту Руси имају водство. Али тада играчи у плавим дресовима храбре једни друге и почиње рапсодија. Прво капитан Ц. звезде Рајко Митић, па Златко Чајковски и на крају Бранко Зебец за 3:1 за велику идеолошку побједу, усред узаврелих политичких страсти, кад се глава губила и за мање, а не због пораза од ревизионистичког противника. Југославија је касније дошла до финала, али тада није освојила злато.

Незадржива мађарска лака коњица добила их је у финалу, али тај пораз нико није замјерио. Тито је након повратка играче примио у Белом двору, честитао свима те, каже легенда, дао сваком играчу награду од 100 америчких долара. Радио пренос из Тампереа, гдје се утакмица играла, пратио је до тада рекордни број слушалаца за неку емисију. Пренос се пуштао и по уличним, производним и станичним разгласима. Тај радио пренос и глас коментатора Радивоја Марковића обиљежиће и кључну сцену филма “Отац на службеном путу”. Радивоје Марковић волио је причати о тој утакмици: – „Када је један руски играч, у продужетку прве утакмице, опалио лопту која је прошла Беару и летјела према празној мрежи, занемио сам. Ништа нисам могао изговорити. Лопта је ударила у стативу. Али ја више нисам могао говорити. Пренос је наставио Хрвоје Мацановић.

Према писању тадашњих новина, чак тројица људи током утакмице доживјела су инфаркте са смртним исходом. Какав је то сусрет титана био и колику су важност придавали говори и податак да су резултат друге утакмице руски љубитељи фудбала сазнали тек неколико година након Стаљинове смрти, у јеку Хрушчовљеве дестаљинизације! Порази су били забрањени. О самој утакмици први пут је руској јавности причао Бобров у једном интервјуу 11 година након утакмице! О првој утакмици писале су само једне московске новине, Вечерња Москва, и то дајући само имена совјетских играча и њихове стријелце.

Утакмица се претворила у трагедију у “пораженом” СССР-у. Додуше, када су се играчи вратили у Москву, очекивали су хапшења, каже Јуриј Нирков, али на станици их нико није дочекао.

„Сједили смо у и чекали, а да нисмо проговорили ни ријеч, а онда полако, један по један смо се искрадали по празном перону и одлазили кући.“Гнев Стаљина сручио се на играче и водство Совјетске репрезентације која се дрзнула изгубити против “Титове клике”. Злокобни Лаврентиј Берија шеф НКВД-а трља руке и смишља освету за непоуздане фудбалере, поготово оне из екипе шестероструког првака ЦДКА (војног клуба Црвене армије) на чијим се играчима градила репрезентација, великог Беријина конкурента. Он је за московски Динамо. А вердикт је био тежак.

У Кремљу се, према урбаној легенди, води овакав разговор. Стаљин: Лаврентије Павловичу, шта ћемо са онима који су окаљали војничку част и издали? Берија: Јосифе Висарионовичу, како шта!? Па расформирати! Репрезентација СССР-а је распуштена и за казну неће играти квалификације за Свјетско првенство 1954. године. Руски ногометни историчари и данас жале:

– Имали смо изузетну генерацију!

Са фудбалске карте СССР-а нестаће клуб чији су играчи окаљали част – ЦДКА. Избачен је из лиге и расформиран. Свима је одузета престижна титула “мајстор спорта” која је давала многе привилегије и погодности. Играчи ће бити разбацани по другим клубовима, тренери под укором у нижеразредне клубове. Селектор Борис Аркађев је ражалован по чину (играчи ЦДКА су били запосленици војске и добијали су за спортске успјехе чинове) и лишен свих спортских титула. Всеволод Бобров ће рећи ће:“Били смо таоци ситуације и једног напетог времена.

Тек након двије године, када Стаљина и Берије више не буде међу живима, клуб ће се обновити под именом које и данас носи ЦСКА. у Југославији играчи су слављени попут краљева, а Тито ће некима од њих попут Вукаса, Беаре и Зебеца одобрити играње у иностранству.