ПО ВЕЋ устаљеној традицији, врховни командант и маршал Југославије Јосип Броз примио је 21. децембра 1979. године, поводом Дана ЈНА, војни врх.

У делегацији су били генерал армије Никола Љубичић, адмирал Бранко Мамула, генерал- пуковници Дане Ћуић, Џемаил Шарац, Петар Матић, Енвер Ћемаловић, Дане Петковски, Илија Радаковић, Душан Вујатовић, Бруно Вулетић, Душан Кораћ, Радован Војводић, Бранислав Јоксовић, Душан Ћорковић, вицеадмирал Тихомир Виловић, генерал-потпуковници Бора Чаушев и Бранко Јеркић и генерал-мајор др Драго Николић.

Тито се сусрео са генералима у 11, а увече у 19 сати савезни секретар за народну одбрану, генерал армије Љубичић, организовао је вечеру са умјетничким програмом на којем су наступали Тереза Кесовија, Биљана Ристић, Јулија Бисак, Анастазија Низанова, ансамбл „Тамбурица“, Фолклорни ансамбл „Златибор“ и мали састав Оркестра гарде.

О овом сусрету најистакнутијих генерала и Тита, свих ових година, колале су разноразне мистификације, чак се појавио и „Тестамент Јосипа Броза из Карађорђева“, наводни Титов „опроштајни говор“ који је публиковао један сумњиви публициста из Хрватске.

А заправо, разговарали су о актуелним свјетским и домаћим проблемима. У центру пажње је била информација коју је прибавила војна обавјештајна служба да се ближи почетак распада Совјетског Савеза, прве земље социјализма. Зарад историјске истине, у прилици смо да пренесемо дијелове стенограма тог разговора. Документ се налази у Архиву Југославије (фонд бр. 837, фасцикла КПР, јединица описа П-2/741). На првој страни стенограма руком је дописано: „Нередиговано! Неауторизовано“, подсјећају Новости.

НА ПОЧЕТКУ разговора Тито је говорио о раду на мемоарима, а потом су прешли на преглед међународне ситуације и нова кризна жаришта…

Б. Мамула: Оно Ваше упозорење, друже Маршале, из Бугојна, управо о тој ситуацији, говори да је то Ваша једна чврста оцјена да се ситуација не побољшава.

Предсједник Тито: Не, какви побољшава.

Б. Мамула: Иде назад, жаришта све више.

Н. Љубичић: Послаћемо Вам један материјал – процјену талијанске обавјештајне службе да видите како они цијене. И говори – сад ме је адмирал Мамула мало подсјетио, јуче је имао разговор са војним изаслаником совјетским. Талијанска обавјештајна служба говори о овим ракетама које треба да они инсталирају, да они желе да наметну трку у наоружању Совјетском Савезу. И сматрају да Совјетски Савез трку у наоружању, односно у економској тој утакмици, финансијској, да они не могу издржати дуго. Да могу издржати најдаље до 1990. године. Значи, још десет година. То им је крај. Тада ће доживјети један економски слом. И данас им је економска ситуација тешка.

А Запад и Америка, поготово, с обзиром на њихов укупни национални производ и на њихове финансијско-економске могућности, сматрају да ту трку могу да воде дугорочно. Самим тим они сматрају да ће Совјетски Савез и Исток довести у једну тешку ситуацију. Сада се поставља питање – Руси то сигурно знају – да им ови намећу такву трку – шта ће сада Руси подузети. Јер их они доводе да ће их тако сломити. Хоће ли они дозволити да буду економски сломљени или ће они нешто предузети прије. Шта је то прије? Рат? Имамо процјену начелника Генералштаба Велике Британије који је рекао да ће 1980. до 1990. бити преломне и тешке и он предвиђа да може бити рат.

Очекује чак скоро рат у том периоду.

Б. Мамула: Он чак говори 1983-1985. да је то тај период.

Предсједник Тито: Немојте мислити да ја мислим да неће уопће рата бити. Не мислим. Мени све изгледа да иде у том правцу. Американци би хтјели да економски руинирају Русе тако да буду неспособни као партнер, односно баланс да буде… То сам ја рекао…

Н. Љубичић: Има још један детаљ интересантан који су Талијани изнијели. Каже да су се они и Руси договорили и да иду на обарање Хомеинија. Да Руси праве проблеме у Курдистану и ономе горе дијелу, а они да иду на другим секторима и да му праве тешкоће.

Предсједник Тито: Па нека га оборе.

Н. Љубичић: Једнима и другима овакав покрет у Ирану смета.

Предсједник Тито: Може бити, може бити.

Н. Љубичић: Ако се Руси и они могу договарати за Иран, онда могу и…

Б. Мамула: Само је интересантно да је данас објављено у штампи да је Тудех партија подржала непосредно Хомеинија.

Н. Љубичић: А Гадафи је оној новинарки талијанској рекао, имам ту његов интервју. Каже, она му поставља питање, завршите, чека ме иранска делегација, идем да ријешим питање талаца америчких. Да ли је стварно могао он шта утицати, вјероватно да је нешто утицао на Хомеинија кога је финансирао раније.

Д. Кораћ: Чуо сам на радију да је Савјет иранске револуције донио крупне одлуке и да ће бити објављене.

Н. Љубичић: Изгледа да ће пустити те таоце.

Предсједник Тито: Не знам шта ће бити са Шахом, није баш добро мјесто изабрао.

Н. Љубичић: Изгледа не може онда да бира, нема избора.

Предсједник Тито: Скоро је био командос ирански и прије тамо него он. То су Американци тако ријешили на половину. Пошто они имају до 2000. године, то је још под њиховом… а друго, Панама не може ту бити нешто против тога, па она је пристала. А њима мирише исто те милијарде долара.

Н. Љубичић: Они нафту могу добити од Венецуеле, немају проблема да увозе нафту од Ирана.

Предсједник Тито: Па и Мексико има јако велика налазишта нафте. Ја када сам био тамо, читави онај дио на мору је пун нафте. […]

Н. Љубичић: Кажу, кад је у питању Сауди Арабија, да је неће дати макар ишли у рат, јер сматрају да је то за њих животно питање. Ако изгубе Сауди Арабију онда су изгубили нафту. Добро, Иран су донекле могли и да отпишу, и Сауди Арабију не дају, макар ишли у рат.

Предсједник Тито: Америка неће тако лако пустити. Онда им и Израел пада. И онда, не треба се успавати ту. Рат је врло близу, нарочито онда кад је врхунски већ наоружано све, кад је са наоружањем већ на врхунцу. Онда не знају у шта ће га друго употријебити него у рат.

Н. Љубичић: Видите, оно што Ви говорите за 1936, 1937. годину, оно доба када је било превирање у свету. Тако исто сте мало пре рекли, и то је тачно, потпуно превирање постоји и сада. Никада свијет у задње вријеме није толико говорио, и то озбиљни људи, о рату, и озбиљне државе, као што говоре данас.

Предсједник Тито: Зато наши људи и бјеже ван са девизама да би их потрошили, да не пропадну (смех), ала смо ми чудни неки, ми се збиља понашамо као друга Америка.

Н. Љубичић: Па и јесмо, друже Маршале, богати као друга Америка. Погледајте Ви како наш народ живи.

Предсједник Тито: Па знам како живи, али…

Н. Љубичић: Боље живе него Американци.

Предсједник Тито: Боље живи наш човјек од просјечног Американца.

Н. Љубичић: Боље живи наш човјек обични него у Америци обичан човјек. Буржоазију да искључимо.

Предсједник Тито: Тамо је велика разлика.

Н. Љубичић: Али погледајте колико мало ради код нас народ па како добро живи. То нигдје у свијету нема. Како се сналазе, ја не знам… Али бисмо и ми морали да урадимо све да не увозимо пшеницу.

Предсједник Тито: Нама пшенице не би требало увозити.

Џ. Шарац: Тим прије што доста вискија увозимо.

Предсједник Тито: Ја сам га замрзио, сад га ја скоро и не пијем. А пио сам га прије.

Џ. Шарац: Друг Предсједник је неки дан овдје рекао, на сједници Савјета за народну одбрану, да је чуо, да сте обавијештени, тако сам Вас разумио, да наши у Трсту купе за око 150 милиона долара вискија.

Предсједник Тито: И то трговци, обични.

Н. Љубичић: То је само у Трсту. Сада замислите даље.

Предсједник Тито: А држава исто увози…

ЗАШТО РУСИ МРЗЕ АМЕРИКАНЦЕ

МАРШАЛ Тито је на овом сусрету својим генералима препричао и део разговора који је имао са Џимијем Картером, предсједником САД, приликом посјете Вашингтону:

„…Била је читава влада и Картер, кад ме је питао он тамо пред свима зашто Руси њих мрзе. Ја сам им отворено рекао зашто. Рекох, због база које сте нацифрали око Русије по читавом свијету, имате свугдје базе. Онда због неутронске бомбе.

Руси виде да то није никаква потреба вама кад имате атомско оружје као и они, можете уништити један другог атомским оружјем. Него, то је издатак, то је велик економски терет. Ви лако то подносите јер сте три пута економски јачи од Руса, а Руси то знају. И они знају да ви њих на том питању хоћете да срушите и притиснете. И тако сам му рекао читави низ ствари због чега… Ја, рекох, не видим никаквога другог излаза него да се састанете вас двојица, Брежњев и Ви – то сам рекао и Брежњеву, да би добро било па да се договорите. […] Све сам то рекао овима тамо. Они нису се много бранили ту, нису могли одговарати на све то. Био је Бжежински тамо. Он ме само гледа. Кад им говориш онако тачно у… чињеницама онда не знају шта да одговоре.“