Прије тачно три вијека створена је краткотрајна Краљевина Србија, чије је наслијеђе још недовољно проучено…

Краљевина Србија проглашена је прије три вијека, а титулу српског краља придодао је многобројним претходним титулама Карло Шести, хабзбуршки цар Светог римског царства њемачког народа.

То није била обновљена средњовјековна српска држава, већ гранична провинција Аустрије, створена 1718. године, послије војних побједа над Турцима и потписивања Пожаревачког мира. Краљевина Србија протезала се од Дрине до ушћа Тимока у Дунав и од Београда до Западне Мораве и потрајала је само 20 година, до новог аустро-турског рата и потписивања Београдског мира. Иако је тада ова територија враћена у оквир Османског царства, више ништа није било исто.

– Најважније је што се оснивањем ове краљевине појам Србије враћа у историју. Она је нестала из памћења кад је српску државу османски административни апарат раздијелио на Смедеревски санџак, Новопазарски санџак и друге – говори историчар др Радомир Поповић из Историјског института у Београду. – Поред административног и политичког појма Србије, тад се обнављају православне цркве и манастири и ствара се јединствена српска црквена организација са обје стране Саве и Дунава, у којој постоји београдски митрополит у оквиру Карловачке митрополије. Оснивају се и грађанске школе у Београду, Шапцу и још неким мјестима. Суштински је важно досељавање становништва из Старе Србије, Босне, Херцеговине, Ниша, Поморавља, свих српских крајева под османском управом који су гравитирали Краљевини Србији.

Током постојања Краљевине Србије њена ратовима страховито опустошена територија је успјешно реколонизована Србима.

– Приликом пописивања становништва 1718, евидентиран је велики број запустјелих села, у појединим дистриктима и више од половине. Она су до краја периода аустријске управе махом обновљена, а број становника се повећао и по неколико пута. Према аустријској статистици, у Краљевини Србији је 1718. било 4.000 породица, а већ 1722. евидентирано је око 6.000 домаћинстава и око 25.000 становника – каже др Јелена Илић Мандић из Историјског института.

Хабзбуршка државна политика у Краљевини Србији, као и у другим пограничним областима империје, била је да се насељеност побољшава довођењем становништва из сусједне територије, у овом случају Турске.

– Подаци о таквом насељавању су фрагментарни, а један од познатијих примјера је онај по коме се крагујевачки погранични капетан договорио о преласку 300 породица из Херцеговине. О истој појави, такође фрагментарно, свједоче и поједини лични примјери. Крагујевачки капетан Станиша Млатишума био је пореклом “Новопазарац”, а капетан у шанцу Чаначак Никола Чупић био је “родом Морачанин Херцеговац” – каже др Јелена Илић Мандић.

Територија Краљевине Србије обухватала је 15 цивилних области, дистриката, којима су управљали бечки државни службеници и њихови помоћници.

– Постојало је и 18 капетанија, области у пограничју Краљевине. Оне су биле уређене по угледу на постојећа војна крајишта у Хабзбуршкој монархији, гдје је примењен модел претварања војнокрајишког становништва у слободне људе ослобођене дажбина и феудалне власти са обавезом вршења војне службе. За разлику од цивилних дистриката којима су управљали државни службеници, махом њемачког поријекла, који су се ослањали на домаће кнезове и оберкнезове, у капетанијама је постојала искључиво војна управа српских капетана – каже др Јелена Илић Мандић.

Улога Краљевине Србије у обнови српске државности је огромна, али још увијек слабо позната, сматра историчар Борисав Челиковић, уредник едиције “Корени”. Она је спасла од заборава драгоцјене демографске податке из аустријског времена, које су Јован Цвијић и његови сарадници сакупили и објавили у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије.

– Антропогеографска испитивања Јована Цвијића и његових сарадника нам откривају поријекло становништва модерне Србије и чињеницу да је аустријска власт на извјестан начин успоставила идентитет потоње обновљене српске државе. Ако се сагледају границе и организација хабзбуршке Краљевине Србије, у њима се види језгро будуће Милошеве Србије – каже Челиковић.

Историчари наглашавају да је тумачење неког периода прошлости по мерилима доцнијих времена честа грешка која замагљује чињенице. Тако су заоштрени односи Аустроугарске и Србије пред Велики рат утицали на то да се деформише сјећање на вријеме кад су Срби били уважени, често и повлашћени поданици Хабзбурга.

– Аустријска империја је у 18. вијеку била мултиетничка и далеко је предњачила у односу на остале европске државе. О томе свједоче повластице које су Срби послије 1840. успјели да добију у Хабзбуршкој монархији. Било је Срба у Аустрији и прије Велике сеобе, али послије ње они се појављују тамо институционално и добијају привилегије на којима опстаје српски ентитет. Да тога није било, питање је да ли би наш идентитет опстао, јер ми сву културу, сва знања добијамо повратком тог ентитета назад на југ од Саве и Дунава – закључује Челиковић.

Војна организација устанака у којима је обнављана српска државност има корене у хабзбуршкој Краљевини Србији, кажу историчари. Срби настањени у њој тад су ушли у аустријски војни систем као граничари – крајишници и команданти пограничних кордона. Кад се 1739. Аустрија повукла из Србије, они су остали инкорпорирани у погранични војни систем монархије, Војну границу. Управо тај официрски кадар обучава српске фрајкоре, добровољце, који у Кочиној крајини први пут послије средњег вијека побјеђују турску војску и из чијих редова излазе вође Првог и Другог српског устанка.

Остало је веома мало материјалних остатака из времена аустријске Краљевине Србије, углавном на Београдској тврђави, наводе Новости.

– Од прве планске урбанистичке регулације Београда, која је само делимично спроведена, до данас је сачувана мрежа улица у дјеловима Дорћола. У нематеријалне тековине би се могао убројати грб Краљевине Србије – вепрова глава прободена стрелом, каснији грб устаничке Србије и Шумадије. Грб је преузет из времена античких представа о Трибалији, чији се простор поклапао делимично и са територијом Србије – каже др Јелена Илић Мандић.