Како је дошло до подјеле Српске православне цркве на америчком континенту? Броз чак и одликовао македонског митрополита због одвајања од СПЦ!

ВИЈЕСТ да је Цариградска патријаршија отпочела процес признавања аутокефалности расколничке Украјинске цркве узбудила је многе у православном свијету. Једне је забринула, јер је то корак више у иначе проблематичном јединству Источне цркве, а друге обрадовала, јер то истовремено значи и слабљење Руске цркве. Посебно је узбудила назови поглаваре непризнате македонске и црногорске цркве, којима је пробудила наду да су и они на реду за самосталност.

За црквене историчаре ова дешавања на релацији Москва-Кијев-Цариград нису ништа ново. Шизми и јереси било је готово од установљења хришћанске цркве. Чак су се и васељенски сабори, па и први који је одржан у Никеји, 325. године, бавили њима.

У историји Руске цркве познат је, рецимо, раскол “старовјераца” у 17. вијеку, који је настао због исправљања богослужбених књига и богослужбене праксе, а најизразитији раскол у православљу у 20. вијеку догодио се у Грчкој православној цркви поводом увођења новог, или грегоријанског календара. Тада се један дио архијереја, свештенства и монаштва одвојио од Цркве и основао заједницу Правих православних хришћана – Гносиос ортодоксон христијанон, вршећи богослужења према старом календару. “Старокалендараца” у Грчкој је готово милион.

СРПСКА православна црква у својој дугој историји била је поштеђена раскола све до средине прошлог вијека. Први раскол десио се када је вољом државе на њеном канонском дијелу организована псеудоцрквена заједница названа Македонска православна црква.

Одмах по завршетку Другог свјетског рата и проглашења Народне Републике Македоније, комунистички прваци из Скопља, уз огромну помоћ својих партијских другова из Београда, почели су систематски да урушавају јединствено биће СПЦ. Политички интереси македонске олигархије су били покретач сукоба.

Још октобра 1958. године у Охриду је одржан црквено-народни сабор на коме је одлучено да се “обнови стара македонско-охридска архиепископија” чије ће се границе поклапати с републичким границама Македоније. Девет година касније, митрополит Доситеј, прекршивши каноне Православне цркве и архијерејску заклетву, на црквено-народном сабору јула 1967. године једнострано је прогласио потпуну самосталност цркве у овој југословенској републици. Колико је и иза овог чина стајала официјелна политика, најбоље говори податак да је Јосип Броз наградио челника нове цркве високим државним одликовањем.

Епископ Дионисије Миливојевић

Српска црква је с великим стрпљењем покушавала да изглади сукоб, пристајући својевремено на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дијела своје територије уобличи у канонски оквир.

ДРУГИ, такозвани амерички раскол, који је потресао Београдску патријаршију, а озваничен је 1963. године, доводи се у везу са епископом Дионисијем, али није настао одједном и изненада. Узроке би требало тражити коју деценију раније. Тешко је још увијек пронаћи трагове, ако они уопште и постоје, о томе када је и ко тачно донио одлуку у врху Титове Југославије да се за разбијање српске политичке емиграције искористе Српска православна црква и њена организација, најпре у Сједињеним Америчким Државама, а потом и у Европи и Аустралији.

Историчар др Вељко Ђурић Мишина утицај државе на догађања на америчком континенту појашњава:

– Снага српске емиграције, првенствено у Америци, политичка и економска, представљала је за југословенски државни врх значајну потенцијалну опасност. Зато је требало тражити начина да се разбије, уситни и тако учини безопасном. Закључено је да ће се то успјети изазивањем проблема у Цркви, форсирањем сукоба између епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића и Патријаршије у Београду. Тај сукоб би довео до располућивања српског народа, па би опасности са те стране нестало.

Дионисије је у Америку дошао још прије Другог свјетског рата, а епископ је постао 1940. године. У току рата био је огорчени противник и непријатељ Народноослободилачке борбе и истакнути пропагатор покрета Драже Михаиловића. Послије рата је био један од најактивнијих непријатеља нове Југославије и читаву црквену организацију у епархији усмјеравао је у том правцу.

То му није било тешко, јер су његовим залагањем ратни заробљеници који нису жељели да се врате у земљу и припадници Југословенске војске у отаџбини генерала Михаиловића долазили у Сједињене Америчке Државе. У периоду од 1946. до 1952. усељено је око 63.000 особа. Формиране су нове црквено-школске општине и ојачане старе. То се осјетило и у активностима српских националних организација – Српској народној одбрани, Српском народном савезу, Колу српских сестара…

КРУНА те његове антијугословенске кампање била је у Њујорку 1963. године, када је Тито дошао на засједање Уједињених нација. Дочекале су га масовне демонстрације српских имигранта на чијем је челу био епископ америчко-канадски Дионисије.

Патријарх Герман и Синод СПЦ, под притиском власти, покушавају да нађу прихватљиво рјешење и приволе Дионисија да прихвати да се америчко-канадска епископија подјели на три епископије. Дионисије, који је до тада био 23 године епископ свим Србима у Америци и Канади, није прихватио ту одлуку.

Потпуни прекид јединства Српске православне цркве у САД и Канади је формализован марта 1964, када су патријарх Герман и Свети архијерејски сабор лишили Дионисија епископског и монашког чина. Три епископа су га замјенила, сва тројица из београдске Богословије, лојалне београдској црквеној хијерархији. Једини начин да се одреди наклоност црквеног чланства у конфликту између Дионисија и америчких Срба окупљених око њега и цркве-мајке у отаџбини било је гласање у свакој парохији појединачно.

Резултат је био подјела народа на двије групације. Они који су остали привржени цркви-мајци и признавали постојећу црквену хијерархију називали су се у јавности федералци. Поборници Дионисијеве струје називани су расколницима.

РАСКОЛ је из темеља потресао српску заједницу у САД, јер су обе стране сматрале да неопредељених не може бити. Дошло је до прекида дугогодишњих пријатељстава, раскида кумстава, физичких обрачуна… У Кливленду, Детроиту, Чикагу, Милвокију, Калифорнији, Винџору, Торонту, од источне до западне обале, падају тешке оптужбе, почињу дугогодишња суђења око подјеле имовине. Због честих свађа и туча између подјељених страна, локалне власти у Кливленду доносе одлуку о затварању храма до доношења судске пресуде.

У манастиру Свети Сава, у коме је столовао Дионисије, расколници су били до 1979. године. Тада је судском одлуком, послије 14 година суђења, враћен Српској православној цркви. Трошкови ових судских спорова прелазили су суму од пет милиона ондашњих долара.

“Примопредају” је контролисало 10.000 америчких полицајаца. Војвода Ђујић, који је остао вјеран мајци-цркви у Београду, ујахао је на бијелом коњу у двориште манастира.

Македонски митрополит Доситеј

Дионисије и Иринеј Ковачевић изградиће од 1979. до 1984. године нови српски манастир Нова Грачаница, у мјесту Треће језеро, само неколико километара од Либертвила.

У САМОМ чикашком басену, послије раскола и подјеле, 11 цркава је остало у рукама расколника, а пет на страни федералаца. Присталице епископа Дионисија биле су бројније. Расколничка црква у Америци окупљаће око три четвртине тадашњих вјерника, а подјеле Српске цркве шире се на све континенте.

Краљ Петар други Карађорђевић изјасниће се за расколнике. Принц Андреј такође. Принц Томислав и Александар Карађорђевић остаће вјерни Патријаршији у Београду. Додуше, краљ ће се послије четири године предомислити и из Монте Карла послати поруку:

“Позивам све Србе и Српкиње да се одвоје од оних који заступају и препоручују цијепање Цркве и помажу рашчињеног бившег епископа Дионисија. Нама су потребни мир, слога и окупљање снага”.

У многим публикацијама може да се прочита како се Петар пред смрт вратио расколницима. Ствари стоје мало другачије. Људи од посебног повјерења Дионисија, без ичијег одобрења су преузели тијело краља Петра из денверске болнице, гдје је преминуо, и сахранили га у манастиру Свети Сава у Либертвилу, који је тад још био под њиховом контролом, наводе Новости.

ПОМИРЕЊЕ НА СРЕТЕЊЕ 1991.

КРАЈЕМ априла 1991. године, патријарх Павле позвао је митрополита Иринеја да дође у Патријаршију, гдје је постигнут договор о помирењу. Мјесец касније, 24. маја, Сабор ће прогласити уједињење. Литургија помирења служена је на Сретење, у Саборној цркви у Београду.

Том приликом су чинодејствовали и архијереји, који су потписали одлуку о реорганизацији америчко-канадске епархије 1963. и рашчињењу епископа америчко-канадског Дионисија 1964. године. У питању су били епископ рашко-призренски, а 1991. године патријарх српски Павле, и епископ жички Стефан. Тако је и формално превазиђен један несрећни раскол у Српској православној цркви, док други – македонски – још траје.