Имао је европско образовање и био је међу првим младим Србима који су се школовали у иностранству.

КО ЈЕ БИО ЧИКА ЉУБА

Сви они који су некада прошетали центром града Београда сигурно су прошли кроз Чика Љубину улицу. Због специфичног назива, али и зато што нам пружа мир и хлад усред огромне гужве сигурно су је сви запамтили, али се мало ко запитао ко је стварно био тај „чика Љуба“?

Љубомир Ненадовић рођен је у Бранковини код Ваљева у једној од најугледнијих и најзнаменитијих породица у Србији, која је задужила домовину кроз генерације и покољења. Син је чувеног војводе из Првог српског устанка, првог Карађорђевог дипломате и писца “Мемоара”, Проте Матеје Ненадовића, а унук кнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сјечи српских кнезова почетком 1804. године.

Био је посебан јер је имао европско образовање и био је међу првим младим Србима који су се школовали у иностранству. Говорио је неколико свјетских језика и био велики интелектуалац свог времена.

Себе је превасходно сматрао пјесником, али ишло му је од руке и писање поучних прича за народ, басни, сатиричних и хумористичких поема, стихованих приповјетки, бесједа, путописа, а неријетко је радио и као преводилац.

Познајемо га као једног од најчитанијих писаца српског романтизма и човјека који је умногоме утицао на развој масовне читалачке публике.

Овог интелектуалца, изузетно благе нарави и јуначких породичних корјена, сви су из милоште звали Чика Љуба, па је тако и Београд одлучио да назове улицу по његовом добро познатом надимку, а не имену, како то обично бива.

Данас, Чика Љубина улица се угњездила између трга на коме је споменик Кнезу Михаилу и Улице Кнеза Михаила, што је помало симболично – на овај начин два велика пријатеља остала су повезана и након смрти.

Наиме, кнез Михаило и Љуба Ненадовић гајили су близак однос, и важили су за добре пријатеље. Након убиства кнеза, књижевник је дуго, дуго боловао и патио у тишини, посебно јер је у атентату учествовао један од његове браће.

Службовао је у Министарству просвјете и унутрашњих дјела, а на крају опробао се и као дипломата – постављен је за секретара Српског посланства у Цариграду.

Десет година је био и начелник Министарства просвјете, након чега је затражио пензију и повукао се у родну Бранковину.

Оно што је исто интересантно јесте да га је кнез Милан Обреновић, који ће касније постати и краљ, именовао за редовног члана Српске краљевске академије.