Када хоћемо да кажемо да је живот сурова лутрија, кажемо „Ком опанци, ком обојци“. А зашто и како се таква изрека усталила у српском језику?

Сама изрека „Ком опанци, ком обојци“ по себи говори све. Неко добије једно, а неко друго. Ко добије опанке је боље прошао, јер обојци су краћи дио сламке. Али, шта су обојци?

Обојци су, у ствари, комад платна који се увијао око ноге како би је заштитио од жуљева и од хладноће. Опанак је боље штитио и био основна обућа у Србији до прве половине XX вијека.

Још од раних цивилизација се правио од коже, да би своје мјесто касније у индустријском друштву добила и гума. Изглед је зависио од неколико фактора, али најприје од умјешности мајстора који га је правио.

Они опанци који нису били намењени за рад су имали украсе. На горњем дијелу су имали преплетај, уплетене танке траке од коже на занимљив начин. Што ситнији преплетај, то су опанци били вреднији, подсјећа портал Шајкача.

Да ли због моде, или због неке практичне употребе која није сасвим јасна, српски опанци су најчешће имали шиљке на врху. И звали су се „Шиљкани“.

У „Српским народним пословицама“ Вук Караџић пише овако:

„Ком обојци, ком опанци. Кад се казује да ће се ко с ким побити или свадити, па ко буде јачи, или ко шта докопа. Ваља да су се негдје двојица отимала око обуће, па је један уграбио обојке, а други опанке.“

Само поријекло изреке није сасвим историјски прецизирано, али се вјерује да је везано за оружане сукобе. Опанци су били дио ратног плијена скиданих са побјеђених, живих или мртвих, који су остајали у обојцима.

Па „Ком‘ опанци, ком‘ обојци!”