Када је у 5.30 тог 15. септембра 1918. кренуо јуриш српских и француских војника на бугарско-њемачке положаје у Македонији, мало ко је вјеровао да је Првом свјетском рату крај близу. Муњевито је пробијен Солунски фронт, Срби су незаустављиво ослобађали отаџбину, Бугарска је сломљена, Централне силе су падале као домине.

А тај Солунски фронт замало да буде угашен јер се још од српског освајања Кајмакчалана 1916. практично сједило у рововима. Ситуацију погоршава излазак Русије из рата послије Октобарске револуције, кад Централне силе постају бројније од Антанте, те им Британци и Американци нуде мир. Али Њемачка покреће офанзиву на Западном фронту, због које одвлачи снаге с Балкана, али и на којој ће се сломити.

Истовремено, јуна 1918. на чело савезничке војске у Солуну долази генерал Луј Франш д‘Епере, од кога званични Париз, кришом од Британије и Италије, тражи план за офанзиву, а он га налази код Срба. Италијани на офанзиву пристају тек 9, а Британци 11. септембра.

Артиљерија већ 14. септембра туче као увертира за напад који сутрадан изводи српска Друга армија уз помоћ Француза, подсјећа Курир.

Кренуло је с врлети Могленског одсјека, падају бомбе и мртви низ стрме падине за Ветерник, Добро поље, Сокол, Козјак… и пут ка Вардару. Освојено је 11 км првих линија бугарских положаја – фронт је пробијен!

Сутрадан је пало још 40 км, а већ 21. септембра Срби су у долини Вардара. И незаустављиво јуре даље кроз отаџбину, подерани, готово без хране, по киши… по 40 км дневно, остављајући Французе далеко иза себе.

Бугарска капитулирала већ 30. септембра, Срби улазе у Београд 1. новембра, Аустроугарска се распада, а Њемачка потписује примирје 11. новембра.

А Лојд Џорџ, исти онај који је као британски премијер 1918. био против офанзиве, годинама касније признаће да је рат могао да се оконча и 1916. само да су напали Цетралне силе на балканском ратишту…