Који још Србин није зажелио за сињим морем Јадранскијем, за том равном, течном ливадом, која је и прије српска била и уз српски се камен пјенушила. Ко ли би јоште могао хладан остати при погледу на широку ту пучину, а да не ускликне исто као књаз пјесник.

И зар нијесу ови усклици којима он заклиње море ишчупани из срца српског народа? Није ли и опет пјесник чисти српски пјесник, објављено је у цетињском књижевном листу при крају 19. вијека.

„А зле људе и опаке као икад сада кривим, рашта злобно раздвајаше дв’је стихије, дв’је слободе, обје старе и опоре – моје горе, твоје воде! Но, зашто ћу клети људе? Ето, нека Бог их пита! Сад смо своји, сиње море, нас братими крв пролита, овако је опјевао ,,вјенчање“ слободне Црне Горе и српског Јадрана књаз Никола Први у његовој пјесми ,,Мору“.

Цетињски лист ,,Луча“ је 1898. године написао да је владар Црне Горе чисти српски пјесник, a да је Јадранско море и било српско, те да нико не може остати равнодушан кад погледа на ту широку плаву пучину, па ни сам књаз пјесник.

–Који још Србин није зажелио за сињим морем Јадранскијем, за том равном, течном ливадом, која је и прије српска била и уз српски се камен пјенушила. Ко ли би јоште могао хладан остати при погледу на широку ту пучину, а да не ускликне исто као књаз пјесник. И зар нијесу ови усклици којима он заклиње море ишчупани из срца српског народа? Није ли и опет пјесник чисти српски пјесник, објављено је у цетињском књижевном листу при крају 19. вијека.

Мору

Поздрављам те, сиње море,
O ливадо течна, равна,
ти велика просторијо,
жељо наша преодавна!

Поздрављам те и зачуђен
љепоти се твојој дивим,
а зле људе и опаке
као икад сада кривим,

рашта злобно раздвајаше
дв’је стихије, дв’је слободе,
обје старе и опоре:
моје горе, твоје воде!