ТЕ 1983. Савезни завод за статистику је саопштио да СФРЈ има 22.895.900 становника, 163.700 више него годину раније.

У Београду су уведени бонови за уље, прашак за веш и кафу, мимо препоруке Уставног суда да је та одлука нелегална. Банка за међународна поравнања (БИС) пристала је да Југославији исплати краткорочну позајмицу од 500 милиона долара како земља не би банкротирала. У Загребу је преминуо Владимир Бакарић, потпредсједник Предсједништва СФРЈ и члан Предсједништва ЦК СКЈ, а његов комшија са Каптола, загребачки надбискуп Фрањо Кухарић произведен у кардинала. Амерички предсједник Роналд Реган објављује противракетни програм „Рат звијезда“. Главни уредник „Политике“ Драгољуб Траиловић принуђен је на оставку због „пропуста у неким чланцима“.

Експлозија метана у новоотвореној јами „Морава“ Алексиначког рудника угља, 34 мртвих, међу којима и експерт из Западне Њемачке.

Крајем прве половине те 1983, 26. јуна, тачно пре 39 година, била је недјеља. У Београду је освануло сунчано јутро. Био је то уобичајен миран нерадни дан.

Предвече ће се осjетити једино повећано узбуђење међу навијачима Партизана. Црно-бијели су постали прваци Југославије, а Звезда је тек четврта…

Негдје предвече, испред куће на Дедињу, у којој је у то време живио књижевник Добрица Ћосић, зауставља се аутомобил тамне боје. Домаћин је испред капије – очито је да је гост најавио долазак.

Из кола излази Александар Ранковић. Млађи син Слободан, који га је довезао, остаје за воланом. Некадашњи други човјек Југославије одбија позив великог писца да уђе у кућу.

Тихим гласом, готово шапатом му каже:

„Желим да ти повјерим тајне које у Југославији зна само још један човјек. А неке знам само ја. Слоба ће да нас одвезе у Дражевац, тамо ћу те одвести на мјесто гдје нас нико не може прислушкивати. Остаћемо читав дан, испричаћу ти ствари које ти треба да знаш. Седмог јула идем у Дубровник. Дотле треба да обавимо тај разговор.“

Добрица се правда да је тих дана превише заузет, и моли човјека који је некад ведрио и облачио земљом да тај разговор обаве по његовом повратку из Дубровника.

„Када се враћаш у Београд?“, пита.

„Крајем августа“, услиједио је кратак одговор.

И заиста, Лека Ранковић се вратио крајем августа. Али у лименом сандуку. И однио је у гроб тајне које је желио да повјери Добрици Ћосићу.

КАДА је 18. августа сунце зашло над дубровачким Страдуном, Ранковић је, сједећи у дворишту стана, осјетио бол у грудима, сличан оном који је осјетио седамнаест година раније, у ноћи између 30. јуна и 1. јула 1966. године, уочи Брионског пленума, на коме је дефинитивно одстрањен из политичког и јавног живота. Бол је постајао све јачи. Почео је да губи свијест. Супруга Славка је позвала Хитну помоћ.

О тим посљедњим Лекиним тренуцима Славка је причала аутору овог текста. „Љекар Хитне помоћи није могао да учини ништа што би му поново покренуло срце. Пулса више нема, не осјећа се. Покушава са вјештачким дисањем, масажом срца, даје му ињекцију у вену. Стање се не мијења. Покушава са давањем ињекције директно у срце. И то остаје без резултата. Љекар ипак наставља са вештачким дисањем и масажом, али све је без успјеха.“

У првим тренуцима 19. августа 1983. године било јој је јасно да је неповратно изгубила Леку. Његово срце престало је да куца у ноћи 19. августа, тридесет минута послије поноћи.

Тог истог дана пребачен је за Београд.

Послије дужег колебања, породица је одлучила да позове СУБНОР Београд и Србије.

Слободан Емрековић, секретар српске борачке организације, одмах је обавијестио Предсједништво ЦК СКЈ. Стицајем околности, на челу највишег партијског органа управо тих дана је дошао Драгослав Дража Марковић. Он ништа не препушта случају и одмах сазива састанак, коме су присуствовали Душан Чкребић, предсједник ЦК СКС, Радиша Гачић, секретар ЦК СКС, и генерал Никола Љубичић, предсједник Председништва Србије.

Договарају се „за коректан однос, за погреб уз све почасти које Ранковићу следују и да у саопштењу о његовој смрти неће прећутати његове заслуге, али ни његов сукоб са СКЈ“.

Породици је пружена помоћ приликом преношења тијела од Дубровника до Београда и у организацији саме сахране. За сваки случај, предузете су све мјере да се спријечи да један од говорника на опроштају од покојника буде Војкан Лукић, један од брионских страдалника. И наравно, забрањено је да се дају читуље, изузев породици, и то само једна на дан сахране. Слободан Емрековић, из Савеза бораца, задужен је да у име власти са породицом договара детаље око сахране.

Одлучено је да испраћај буде 22. августа, а да у име државе и партије присуствују Бранко Пешић, предсједник Скупштине Србије, Веља Марковић, члан Предсједништва Србије, Вукоје Булатовић, потпредсједник Извршног већа Скупштине Србије, и Радоје Стефановић, предсједник Извршног већа Скупштине града.

ТАЈ ПОНЕДЕЉАК, 22. августа 1983. свакако ће ући у историју главног града по највећој неорганизованој и спонтаној сахрани. Све улице око Новог гробља биле су закрчене народом. На самом гробљу људи су су се пели на дрвеће, споменике… То је био јединствен случај да се на нечијој сахрани чују аплаузи и скандирања – „Лека, Лека“… „Марко, Марко“, „Херој Лека“, „Херој Марко“, „Живео“… чули су се звиждуци и негодовање када је у говорима помињана његова осуда на Брионском пленуму, подсјећају Новости.

У партијским органима и Служби безбједности настала је паника. Почело се са лицитирањем колико је људи било на Новом гробљу. Иван Стамболић је пренио процјену Државне безбједности о чак 108.000 грађана. Бранко Пешић, користећи своја искуства са посјетама на Звездином стадиону, који је могао да прими 90.000 људи, тврдио је да тај број „ни на три гробља не може да стане“. Он је процијенио да је број окупљених био испод 50.000. Савезни СУП је у информацији од 2. септембра 1983. извијестио да је на сахрани било између 90.000 и 100.000 грађана, међу којима доста омладине, али највише оних средње и старије доби, велики број пензионисаних радника органа унутрашњих послова, официра и генерала ЈНА, бивших руководилаца, лица са одликовањима…

Предсједништво ЦК СКЈ је четири пута на дневном реду имало Ранковићеву сахрану (6. септембра, 4. и 14. октобра, 22. новембра). Основни оптужујући тон да је у питању српски национализам давали су чланови из покрајина (Славко Веселинов, Петар Матић), из Хрватске (Душан Драгосавац, Јуре Билић) и Босне и Херцеговине (Бранко Микулић, Хамдија Поздерац, Никола Стојановић). Ова група политичара је и иначе непрекидно ширила страх од великосрпског хегемонизма.

Догађај на Ранковићевој сахрани су искористили за напад на Градски комитет СК Београда за политичку небудност и повлађивање ретроградним и националистичким снагама. О атмосфери која је владала на састанцима највишег партијског тела Душан Чкребић је забиљежио: „На неки начин и ЦК СК Србије је доспио на тапет. Дискусија у Предсједништву ЦК СКЈ била је веома оштра, а стање напето. Био сам тада предсједник ЦК СК Србије. СУП је јављао да је на сахрани било узвика: ‘Кад умре Коча, биће нас преко 300.000!’ Некако смо успјели да разговор спустимо на рационалну и разумну основу. Нисмо се сложили да је то наше повлађивање национализму, али да јесте нека врста одушка незадовољству које влада у земљи и да ту треба тражити стварне разлоге оваквој масовности.“

ПОНАШАЊЕ Службе државне безбједности заслужује посебан осврт. Званично објављени разлози на Брионском пленуму за ликвидацију Ранковића били су прислушкивање и отргнутост службе безбједности свакој друштвеној контроли. И гле чуда – 17 година касније, те исте службе су снимале ко је све био на његовој сахрани, израчунавају колико је људи на сахрани по квадратном метру, анализирају социјални састав присутних… Многи су снимани у крупном плану како би их идентификовали и потом саслушавали.

Највећа иронија је да су безбједњаци евидентирали сваки од 237 телеграма који су послати породици, уредно преписали сваки текст саучешћа. На том списку су били и поједини највиши руководиоце државе и Партије!

И над мртвим Александром Ранковићем су примењиване методе због којих оптужен и одстрањен из политичког живота. Није ли то само још један у низу доказа да је Брионски пленум био пун теорија завјере, националистичких стереотипа… Полицијске методе понашања у пуном капацитету и даље су биле присутне послије његове смјене! Очито његова судбина је била, попут наше српске, заблудна и трагична, наводе Новости.