Брат везира Мехмед-паше Соколовића био је архимандрит Хиландара, а затим је постао први патријарх послије пада Смедерева 1459. Историја нема одговор на питање шта је било са српском патријаршијом послије смрти Арсенија другог, који је био патријарх 1459. године у вријеме пада Смедерева и пропасти српске државе. “Зна се”, пише Владимир Ћоровић у “Историји Срба”, “да послије њега Срби нису имали другог патријарха, али се не зна да ли је то било с тога што нису могли или што нису хтјели да бирају патријарха.

Против Грка

У наредним деценијама вођење Охридске архиепископије преузели су Грци, који су упоредо са ширењем граница османског царства, протегли своју јурисдикцију на цијелу територију бивше Пећке патријаршије.

Српски црквени великодостојници изражавали су незадовољство због оваквог стања. Међу њима је био и Макарије Соколовић, чији је рођени брат био везир Мехмед-паша Соколовић. Залагањем Мехмед-паше, као и друге двојице везира Срба, Рустем-паше Опуковића и Али-паше Семиза, султан Сулејман Величанствени је 1557. године обновио Пећку патријаршију, а Макарије је постављен за патријарха.

Султанов основни циљ био је да се раји живот учини колико је могуће подношљив и да се Срби придобију као одани поданици.

О поријеклу браће Соколовић, Макарију и Баји, мало се зна – тек да су били синови ситног властелина из Рудог. Бају су Турци узели на име данка у крви и он је, добивши име Мехмед, достигао висок положај у турском царству – доспио је до мјеста великог везира, првог човјека послије султана. Макарије је прије избора за патријарха био архимандрит манастира Хиландара.

Владимир Ћоровић оцјењује: “За дјело српског народног уједињења Пећка обновљена патријаршија учинила је највише. Она је прихватила вођство у народу, кад другог вођства није више уопште било.

”Обновљена патријаршија није се много бавила богословским питањима – њен основни циљ био је његовање националног култа и учвршћивање вјерске солидарности како би народ сачувала од исламизације. Простор патријаршије обухватао је, поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, још и подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације. У манастирима је оживјела иконописачка, златарска и преписивачка дјелатност. Умјетност, књижевност и цјелокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.

Велике повластице

Мудром политиком, и уз помоћ брата, Макарије је од султана добио повластице какве су имали васељенски патријарси: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслијеђивање имовине оних који су умрли без насљедника и право да поставља митрополите и епископе, уз претходну султанову сагласност. Али добио је и нека права која нису имала везе са црквом, већ су раније припадала владару – потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе – која су патријарха чинила и чуварем државне традиције.

Макарије се са трона повукао 1570. или 1571. године, предавши власт синовцу Антонију, а умро је 1754. године.

СПЦ га слави као свеца.

Пећка патријаршија постојала је до 1766, када је поново укинута и тај простор је потчињен Цариградској патријаршији.

Велики простор

Обновљена патријаршија није се много бавила богословским питањима – њен основни циљ био је неговање националног култа. Простор српске патријаршије обухватао је, поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, још и подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације.