Покајница је црква брвнара која се налази недалеко од Велике Плане. Подигнута је у првој половини 19. вијека, а њеном настанку претходио је страшан злочин.

Манастир Покајница

Манастир је подигао будући кнез смедеревске нахије, Вујица Вулићевић, да би спрао кривицу са своје душе, јер је учествовао у убиству свог кума, вожда Карађорђа. Према историјским предањима новац који је Вујица нашао у бисагама свог кума Карађорђа првобитно је дао за зидање цркве, а потом и манастира Покајница. На тај начин, Србија је добила спомен на овај страшни догађај.

Војвода Вујица Вулићевић истакао се у борби против Турака, али је, нажалост, у историјске анале ушао не због своје храбрости, већ због срамног чина у коме је учествовао када је убио свог кума вожда Карађорђа.

Историја манастира, а више од ње народно предање наводи да је војвода Вујица у јулу мјесецу 1817. године био један од главних учесника завјере, која се окончала Карађорђевим убиством. У непосредној близини манастира, у Радовањском лугу се одиграло убиство, а сматра се да је управо војвода Вујица био тај који је понио са собом одрубљену Карађорђеву главу, али и његову сабљу, одјело, па и ордење и бисаге у којима је било чак 4 000 дуката. Како даље наводи народно предање, а биљежи историја манастира, војвода је застао да се одмори на оближњем пропланку. Вјерује се да је тек тада схватио шта је заправо учинио и да је тада одлучио да управо на том мјесту подигне цркву, не би ли барем некако справо кривицу. Тадашњи српски књаз Милош и његова супруга, кнегиња Љубица су му дозволили да искористи дукате које је пронашао у Карађорђевим бисагама, а сматра се да су и они новчано помогли градњу цркве – брвнаре.

Црква је посвећена љетњем Светом Николи, односно Светом оцу Николају Мириклијском, те преносу Његових моштију, али је остала упамћена по називу који јој је надјенуо народ – Покајница, мада је први званичан назив био Великопланска.

У цркви се и данас налази натпис и то на пријестоној икони Светог Ђорђа да ју је саградио ” господар Вујица за помен 1818. године “. Данашњи манастир Покајница код Велике Плане је првобитно коришћен као парохијска црква, која је била намијењена становницима Новог и Старог Села, те села Ракинац и Радовање, као и Велике Плане. Епископ Хризостом ју је 1954. године прогласио мушким манастиром, а одлуком епископа Саве 1992. године, манастир Покајница код Велике Плане бива проглашен женским манастиром. О манастиру су тада бринуле монахиње које су претходно боравиле у манастиру Света Тројица на Косову и Метохији, а на њиховом челу је била игуманија Иларија.

Историја манастира биљежи и податак да је 1979. године манастир Покајница код Велике Плане стављен под заштиту државе као Културно добро од изузетног значаја.