Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи.

Јанош Хуњади

Пише:Владимир Ћоровић

Најкрупнији догађај у балканској историји овог времена био је велики поход Јанка Хуњадија против Турака. Мађари су хтјели на сваки начин поправити недаће пораза код Варне и још једном, у великој офанзиви, истргнути Турцима иницијативу. Извесни хришћански владари још нису напуштали мисао, да се настави недавна хришћанска коалиција против Турака и да се, по могућности, и прошири.

Деспот Константин Драгаш из Пелопонеза настојао је живо, да оспособи Грке за борбу. Одржавао је везе и са деспотом Ђурђем и да се што више приближе удао је у зиму 1446. своју синовицу Јелену, кћер деспота Томе, за најмлађег деспотова сина Лазара. Сватови су ишли преко Дубровника. Један њихов спор са једним дубровачким заповједником лађе, која је превозила сватове, оставио је трага и у нашој епској народној поезији, само што се у пјесми тај спор пренио на деспота Ђурђа лично и проширио се у сукоб са самим Дубровником. Нарочито су оживјеле наде на обнову хришћанског савеза откад Јанко Хуњади, од јуна 1446., постаде гувернер мађарске краљевине. Он је био и сувише познат као огорчени противник Турака и као хришћански витез борац који је поставио као циљ живота да се носи с њима. Али, и поред све опасности, која је очевидно пријетила од Турака, стари савез није могао да се обнови. Сам папа Никола  5. желио је, да Угарска, прије нових авантура, среди своје односе са њемачким царем Фридрихом III; Млеци су имали неприлика не само у Зети и Албанији него и у сјеверној Италији. Да би постигли што желе они су чак улазили у везе с Турцима, као примјера ради у Скендербеговом случају, и нису били поуздан друг за нове и опасне коалиције. Није се одазвао ни Алфонс пети. Природна је ствар, да се под таквим условима није хтио да излаже ни деспот Ђурађ. У толико прије, што је имао несвршених послова и у Босни и у Зети. Једини који бјеше спреман да се придружи Хуњадију био је Скендер-бег.

Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог „ризничког челника“, т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим дијелом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од цијелог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтјели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним мјестима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осјетно охладњели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавијестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то вријеме налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.

Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповједништвом самог султана. Турци су једним дијелом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренијела се, послије, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у народним пјесмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне пјесме, а нарочито далматинске бугарштице, а у народу се и до данас одржала узречица: „Страдао као Јанко на Косову“, подсјећа се у Публикацији „Историја Срба“.

Разбијена мађарска војска прште на разне стране. Неки доспјеше у Зету, а неки чак до Дубровника. Главни дио бјежао је преко Србије. Деспот је издао наредбу, да се прости бјегунци пропусте, а да се на сваки начин ухвати главни вођа, сам Хуњади, кога је чинио одговорним за све штете. Кад је Хуњади доиста био ухваћен спроведен је у затвор, у Смедерево. Данас није лако утврдити шта је искусног деспота могло опредјелити на тај неполитички корак. Ма колико да су биле велике штете које су Мађари нанели Србима још су могле доћи веће, ако се стану светити и ако се прометну у отворене српске непријатеље. Овакав корак није одговарао ни дотадашњој политици деспотовој, који се трудио да се не замјери ни једној ни другој страни, ни Турцима ни Мађарима. Овим поступком деспот се, ипак, није додворио Турцима, јер им није издао Јанка и јер је наставио погађања с Мађарима; а код Мађара је, као и код многих западних држава, изазвао оштру осуду.