Манастир Вујан је манастир Српске православне цркве, који потиче из тринаестог вијека.

Манастир Вујан

Смјештен је на шумовитој падини, под врхом планине Вујан и налази се на средини пута између Чачка и Горњег Милановца, у атару села Прислоница. Манастир Вујан припада епархији жичкој, а слава манастира је Сабор светог Архангела Гаврила.

За вријеме краља Милутина, почетком 14. вијека, монаси са Свете горе Атонске, бјежећи пред најездом одметнутих католилчких плаћеника каталана, устројили су монашки живот у Овчарско-кабларској клисури. Ту су основали манастир Обровин, на око 1000 метара удаљеност од мјеста на којем се данас налази манастир Вујан.

Од сакупљених остатака манастира Обровин који су Турци спалили 1597, на скровитом мјесту далеко од очију Османлија саграђен је манастир Вујан. Над моштима испосника ископаним током градње, у младости се од тешке туберкулозе излијечио патријарх српски Павле и у знак захвалности за оздрављење живот посветио Богу, а манастиру Вујан поклонио ручно резбарен крст који се чува као реликвија од непроцјењивог значаја.

Никола Луњевица, дједа краљице Драге Машин, уз помоћ Лазара Мутапа (обојица војводе из Првог и Другог српског устанка) одлучују да са својим људима премјесте манастир Обровин на нову локацију. Подвукли су се под планину Вујан да би се сакрили од Турака и тако су од зидина које су овдје пренијели саградили овај манастир 1804. односно завршили га 1805. године.

Турци никада нису открили мјесто на коме је никао. За то вријеме је био прилично сакривен, али по избијању Првог па Другог српског устанка Турци су били заокупљени новим проблемима па нису ни стизали више да завире на свако скровито мјесто. Тако да је манастир Вујан, што се бар Турака тиче, остао непримећен, наводи портал Лепоте Србије.

Када су Никола Луњевица и Лазар Мутап са својим људима сјекли дрвеће, вадили пањеве и сређивали терен за градњу новог манастира на мјесту некадашње испоснице, наишли су на четири гробне плоче на којима ништа није писало.

Одмах су знали да су то гробови испосника који су боравили у испосници док то мјесто није запустјело. Били су принуђени да подигну плоче, откопају кости и пренесу их мало даље, на мјесто гдје се и данас налазе. Тако су откопали три гроба а кад су отворили четврти наишли су на потпуно цијеле мошти једног од вујанских монаха испосника.

Над тим светим моштима се од тешке туберкулозе исцијелио и Гојко Стојчевић (Патријарх српски Павле), у то вријеме свршени богослов, коме је управо болест преокренула живот и усмјерила га на другу страну од оне којом је сам планирао да крене.