Култ Светог Трифуна веома је развијен у српским крајевима, а неке српске породице га славе као крсну славу. Слава Свети Трифун се на посебан начин обиљежава у свим домаћинствима која се искључиво баве виноградарством и воћарством уз пресјецање славског колача и симболичног орезивања чокота у виноградима.

Свети Трифун

Ширење култа овог светитеља датира од петог вијека, а виноградари и воћари су у нашим крајевима славу Светог Трифуна обновили прије десетак година, са обнављањем засада винове лозе. Посебно у виноградарским крајевима Војводине, Шумадије и Поморавља то је највећи винарско-виноградарски празник, наводи портал Опанак.

Вјерује се и да Свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и од тог дана снијег почне да се топи. По неких схватањима овим даном почиње прољеће, природа почиње да се буди, као и љубав код људи. У народу је за Тривуњдан везано мноштво разних обичаја и вјеровања. Ако на Светог Трифуна пада киша, родиће шљива. Ако на Тривуњдан падне снијег, година ће бити кишна и родна а ако је ведро, година ће бити сушна. Снијег може још увелико да изненади, али се то сматрало берићетним, па се говорило „Затрпај Трипо, заспи Симо!” (ријеч је о Св. Симеону Мироточивом, 26. фебруара) иако је већ сутрадан, 15. фебруара, Сретење, по народном схватању дан „сусрета” зиме и прољећа, кад се мечка на кратко пробуди да види да ли ће ускоро настати љепши дани и онда, ако оцјени да ће потрајати зима, врати у пећину да настави свој зимски сан.