Српски сликар Kонстантин Данил (1798-1873), један од највећих српских сликара 19. вијека, најпознатији по портретима и религиозном сликарству.

Српски сликар Kонстантин Данил (1798-1873)

Стилом и техником, блиском бечким класицистима, радио је иконостасе, а  најзначајнији су у Успенској цркви у Панчеву и у епархијској цркви у Темишвару.

Панчевачки иконостас одликује младалачки лиризам, опште схватање и свјежина колорита.

Ту је насликао и лик Арханђела Гаврила, његово ремек дјело, и српског сликарства 19. вијека уопште. Насликао је у Панчеву још око 20 портрета и икона, само за спахије Јагодиће око 10 портрета.

Српски медији подсјећају да 1833. године православна румунска црквена општина Уздин у Банату позвала Данила, да јој украси цркву. Израду иконостаса завршава 1836. године у минијатурној размери, а сводове у монументалном великом стилу.

Рад на новом иконостасу Данил започиње 1836. године послије побједе на такмичењу који је организовала српска црквена општина у Темишвару за израду иконостаса.

За све вријеме рада у Темишвару, Данил је био средиште посебне пажње. Иконостас завршава новембра 1843. године, а 1852. се сели у банатско село Добрицу да би насликао у тамошњој српској православној цркви иконостас.

Најзрелији и последњи црквено иконографски рад Данила је у цркви банатског села Јарковца између 1858-1861. године. Овај пространи иконостас личи више на огромну стену једне галерије. Икона има седамнаест, две у столовима и петнаест на иконостасу.

У једноставно на зид причвршћеним, некитњастим оквирима, без ореола око главе, ове велике слике стварају свечан, посебан утисак. Горњи и једини појас до Распећа садржи свега пет икона: у средини Тајну вечеру, са стране Рођење и Васкрсење, Вазнесење и Kрштење Христово.

Осим код иконостаса, достизао је право мајсторство као портретиста, испољавајући знатну умјетничку снагу и племенитост колорита, поготово у периоду ослобађања стега стилизације, кад је радио слободније и тежио психолошкој анализи, што је нарочито упечатљиво у портретима „Павле Kенгелац“ и „Умјетникова жена“.

Данил је употребљавао веома њежне, тзв. посне боје, али и поред тога истовремено примјењивао је три разна начина.

Тако се он не може одређено сврстати ни у једну школу. На њему се осјећају истовремено разни утицаји, и млетачки и холандски и бечко-бидермајерски и псеудокласични.