Послије побједе у њој, и у септембру исте године на Делиграду, Цариград је био приморан да, уз посредовање Аустрије и Русије, преговара о миру са устаницима.

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака. Почео је 15. фебруара 1804. и трајао до 7. октобра 1813. године. Устаници предвођени Карађорђем су успјели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Први српски устанак отпочео је као локална побуна против дахија, али је с временом прерастао у револуцију, у којој су ударени темељи српској држави која ће бити рођена у Другом српском устанку 1815. године.

Зашто се ратовало

У трећој години Првог српског устанка, пошто је изостала конкретна помоћ Аустрије и Русије, Карађорђе је ријешио да с Турском склопи мир. На преговоре са султаном послао је 1. јула 1806. Петра Ичка. Али прије него што је Ичко стигао у Цариград, турска војска је прешла у напад, и то са три стране: од Видина у Бугарској, Ниша и са Дрине. Видинску војску сузбио је код Пореча (близу данашњег Доњег Милановца) 24. јуна Миленко Стојковић, а Карађорђе је на Морави чекао напад Турака из правца Ниша. За то вријеме Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком продрли су преко Мачве до Шапца и потиснули устанике. Турски план је био да се у Палежу, данашњем Обреновцу, споје са снагама из Ваљева и наставе ка Београду. Извјештен о овоме, Карађорђе је пожурио у Подриње, док су Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић преговорима одлагали напад.

Сакрили се у шуму

Српска војска је 9. августа стигла на Мишарско брдо, с којег се пружао добар поглед на терен. Устаници су подигли шанац, утврђење страна дугачких по 300 метара, опкољено ровом и јамама с кољем на дну. Знајући да су Турци много бројнији и да у отвореном сукобу нема шансе за побједу, Карађорђе је уочи битке наредио да 1.500 коњаника изађе из утврђења и сакрије се у оближњу шуму, а да у дејство ступи тек на изричито његово наређење.

Мегдан

Турци су одлагали напад док им не пристигне цјелокупна војска, да би битку започели ујутру 13. августа. Прво је наступала коњица, а за њом је ишла пјешадија, док је артиљерија пришла онолико колико јој је било потребно. Устаници су дисциплиновано отварали плотунску паљбу, наносећи знатне губитке Турцима на отвореном, а доста нападача је страдало и од јама с кољем. Пресудан за побједу био је налет скривене српске коњице: крило којим је командовао Лука Лазаревић збрисало је пешадију, а друго, с Лазаром Мутапом и протом Матејом Ненадовићем на челу, сасјекло је турску артиљерију и натјерало штаб у бекство. Приликом једног налета Турака, Лука Лазаревић изазвао је на мегдан њиховог команданта, не знајући да је то знаменити Кулин-капетан. Хроничар и савременик ових збивања Лазар Арсенијевић Баталака писао је: „Њега је Лука на превару убио; позвао га на мегдан, а, међутим, засједу наредио, те таман кад је Кулин на хату с голом сабљом Луки на мегдан, а засједа, прикривена, из пушака опали и Кулина убије и обезглави две-три хиљаде војске турске, која је тек за њим и уз њега пристала.“

Погинули

На Мишару су погинуле војсковође Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина. Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Одатле су под окриљем ноћи покушали да побјегну у Босну, али су их пресрели Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и нанијели им тешке губитке, подсјећа Курир.

Посљедице

Битка на Мишару била је највећа од Косова. Након побједе у њој, и у септембру исте године на Делиграду, Цариград је био приморан да, уз посредовање Аустрије и Русије, преговара о миру са устаницима. Султан је ферманом дао опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показао спремност да им одобри аутономију ако му обећају вјерност, да прихвати установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају царске дажбине.