Синан паша хтио је да спали кости на што већем мјесту, како би што више грађана могло да види ломачу и застраши их.

Свети Сава

На данашњи дан 1594. године Турци су у Београду спалили мошти Светог Саве, првог српског архиепископа.

Посмртни остаци једног од највећих српских светитеља, првог архиепископа СПЦ, били су сахрањени у манастиру Милешева. Међутим, након једног устанка Срба против Турака, тадашњи Синан паша је тражио да се мошти пребаце у Београд и тамо спале, за казну.

Испоставља се да се на мјесту на којем је данас храм Светог Саве на Врачару десило поменуто спаљивање, јер у списима стоји да су мошти изгореле на брду Врачар. Али, у то вријеме, Врачар није био толико велики и сматрало се да је то мјесто где је Свети Сава спаљен заправо – данашњи Ташмајдански парк.

Тамо гдје је сада храм налазила се, наводно, мочвара, а на Славији се некада пецало, јер је ту била бара. Прича се да је Синан паша дошао Цариградским друмом (данас Смедеревски пут), да спали Савине мошти.

Синан је хтио да спали кости на што већем мјесту, како би што више грађана могло да види ломачу и затраши их, и управо је то мјесто било центар свега, одакле се све могло видјети.

Ипак, почетком 19. вијека Глигорије Возаревић, човек који је најзаслужнији за оснивање Народне библиотеке, мислио је да је пронашао мјесто спаљивања, јер је на периферији нашао непознати дрвени крст. Заменио га је новим 1874, а цијели крај је добио назив „Возарев крст“. Данас се тај крај зове Црвени крст.

Али, ту није крај приче, јер је Одбор за подизање Храма Светог Саве одлучио да се објекат подигне на врху Врачара, где се сада налази највећа православна светиња на Балкану, вјерујући да су ти спаљене мошти, јер се и одатле види добар дио Београда.

Шта је истина права, можда никад нећемо ни сазнати, али треба имати на уму да је током 19. вијека Ташмајдан био градско гробље, гдје је кнез Милош и направио цркву, недалеко од мјеста спаљивања, познатију данас као црква Светог Марка, посвећену свом сину Марку.

Принц и монах
Светитељ Сава први је у низу свјетитеља из лозе Немањића кога велича Српска православна црква.

Слови и за утемељивача наше средњовековне државе, дипломатије, просвјете и културе.

Свети Сава је био српски принц, монах, игуман манастира Студеница, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве.

Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Као младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191).

Убрзо, 1192. или 1193. године, Растко је побјегао на Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, гдје је добио име Сава.

Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

Аутокефалност српске цркве
Године 1219. Сава Први Српски је убиједио васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије.

Васељенски патријарх Манојло Први Цариградски је именовао Саву Првог за првог архиепископа Србије.

Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог ходочашћа у Свету земљу, преминуо је у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. године.

Његове мошти је у манастир Милешеву пренио његов нећак, краљ Стефан Владислав Први.

Оставио је више писаних дјела – зато је био један од значајнијих писаца и правника из средњег вијека код Срба.

Његова најзначајнија писана дјела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“ и „Законоправило“.