“Отвори ми, Бијело Ленче” народна је пјесма коју многи знају, али за истиниту причу двију судбина, на основу које је пјесма написана, не зна готово нико.

Најљепша пjесма Врања и најљепша љубавна прича из Врања говори о дјевојци – “Бијело Ленче” Јелени Стаменковић, рођеној у Горњој чаршији, надомак кафане “Бело јагње”. Памте је као лијепу, згодну и отмену.

Јелена – Лена – Ленче, како је добила надимак од миља, била је чувена не толико по својој љепоти, колико по бијелој пути. Одлазећи у Горњу чаршију да обиђе имање, Милан – Миле Пиле је у дворишту Косте и Агније Стаменковић запазио “убаво дјевојче”.

Милан је рано остао без оца, па је мајка бринула о петоро дјеце. Милан је био најстарији, па га је као мјезимца назвала Миле Пиле. Како би им помогао, Миланов дједа, очев отац, преузео је бригу о Милету, тако да је одрастао и стасавао у богатој кући и под будним дјединим оком, који је сазнао и за младићку љубав свог унука, на коју ни Ленче није била имуна.

Међусобне симпатије су се врло брзо појавиле између Ленке и Милета, а о овој младалачкој љубави сазнало је убрзо и цијело Врање, те је о њој написана и пјесма.

“Отвори ми, Бијело Ленче,
вратанца, џанум портанца,
да ти љубим, Бело Ленче,
устанца – рујна, румена.
Да ти љубим, Бијело Ленче,
устанца – рујна, румена.

Не могу ти, Миле Пиле,
да станам, да ти отварам.
Легнала ми стара мајка
на фустан, лудо, на фустан,
па не могу, Миле Пиле,
да станам, да ти отварам.”

Јеленини родитељи, чувши пјесму и задиркивања са разних страна, пожурили су да младу Јелену што пре удају. Противећи се овој љубави, да “не пукне брука”, забранили су ћерки да се среће с Милетом и ставили је под сталну присмотру.

Миле није могао ни из далека да је види, ни писамце да јој протури, јер је Ленче, као и већина дјевојака тога доба, била неписмена.

Убрзо су Јелену удали за Косту Стошића, трамвајског радника, 1898. године када јој је била 21 година. До 1903. живјели су у Врању, а онда су се одселила у Београд.

Ленка је изродила шесторо дјеце. Погинула је 6. априла 1941. приликом бомбардовања Београда.

Годину и по дана послије њене удаје, оженио се и Милан. Дједа га је оженио Љубицом из богате врањске породице. Имали су деветоро дјеце. Љубица је била најљепше обучена жена у Врању, имала је све, али јој је пјесма нарушавала брачну хармонију због чега је мужу пребацивала и у дубокој старости.

Ленче је, кажу, жарко жељела да бар свог сина ожени Милетовом кћери.

Једног дана у пратњи Љубичиног и Милановог сина дошао је млади инжењер Михаило Стошић, да запроси њихову ћерку Персиду. Имао је само једну ману – био је син Бијелог Ленчета. Када је за то сазнала, Љубица је позељенела од беса.

– Шта?! Ja сaс Бијело Ленче као с прију да се љубим? Никад!

Узалуд је Миле водио Љубицу на забаве и весеље, и угађао јој, чим би одјекнула пјесма “Отвори ми, бијело Ленче”, Љубица је љутита и љубоморна хватала мужа за руку и одлазили су кући, пише професор Момчило Златановић, у књизи “Народно песништво јужне Србије”, наводи РТС.

“Јелена је у Београду умрла, али је далеко за њом остала њена љубавна и нежна пјесма “Отвори ми, бијело Ленче” која је долазила до изражаја, тек у колу кад труба засвира, а коловођа полако, мераклијски, ногу пред ногу, повео коло и запјева ту пјесму”, стоји записано о овој песми.

Милан Тасић – Миле Пиле је умро је 1960. године. Легенда каже да се пјесма “Отвори ми Бело Ленче” чула из једне врањанске кафане и на дан Миланове сахране – можда, случајно…