Народна ношња представља велико дио српске културе и историјског насљеђа. Шароликост српских крајева и подијељеност на цјелине које су у појединим историјским периодима били под утицајем разних, често различитих култура, условила је да се се народна ношња разликује од краја до краја, а често од села до села.

Ношња је некад била симбол богатства, креативности, статуса и поријекла. Украшавање и раскош одјевних предмета, поред улоге распознавања и симболике, са собом је носило и различита вјеровања и сујеверја.

За израду одјевних предмета у једном домаћинству готово увек су биле задужене жене. Њихов посао обухватао је радове око гајења и обраде текстилних сировина, бојење, ткање платнених и вунених тканина, плетење, кројење, шивење, украшавање везом, чипком и другим аплицираним украсима, подсјећа портал Лепоте Србије. Искуство и умјеће преносило се са старијих на млађе, с кољена на кољено, а народња ношња је временом постајала заштитни знак српске традиције.

Дијелови одјеће који се носили у 19. вијеку у Србији, а данас су углавном дио фолклорних игара и наступа су: шајкача, антерија, зубун, тканица (врста појаса), чакшире, долама, џемадан, јелек, либада, фистан, шалваре, чарапе и опанци.