ПОСЛИЈЕ бројних пораза, у неколико недјеља тешких борби, битка на Морави била је једина српска побједа у ратној 1915. години. Стручна јавност истиче да је такозвани „Српски противудар“ током Великог рата неправедно заборављен упркос његовом значају који може да се мјери са биткама које су вођење на Церу и Колубари.

– Ратник умире два пута. Једном када га погоди куршум, а други пут када га забораве потомци – подсјетио је историчар проф. др Дејан Антић на чију је иницијативу власотиначка локална самоуправа одлучила да покрене обиљежавање годишњице битке чије су се најкрвавије борбе, против припадника Прве бугарске армије, водиле код такозваног гложанског моста у околини Власотинца.

Битка на Морави, која је омогућила одступницу српској војсци и Врховној команди приликом повлачења према Албанији, јединствени је пример у ратној историји, да су трупе, након толико битака, тешкоћа и губитака кренуле у противофанзиву и оствариле велику побједу.

– Баш због тога наша је обавеза да се сваке године сјетимо јунака који се ни у најтежим временима нису штедјели већ су поднијели велике жртве да би се изборила слобода – нагласио је Братислав Петровић, председник власотиначке општине, наводе Новости.

На академији којом је обиљежено 107. година битке вођење на ширем потезу југоисточне Србије бројне званице са југа земље евоцирале су сјећање на овај важан догађај. Он је омогућио опстанак српске војске која ће се, три године касније, послије албанске голготе, опоравка на Крфу и пробоја Солунског фронта, славодобитно вратити у своју отаџбину.

Битка на Морави, Лесковачки маневар или Пусторечка битка различити су називи за борбе српске војске против бугарских окупатора вођеним, од средине октобра до краја новембра 1915. године, дуж Власине, Јужне Мораве, Јабланице и Пусте Реке.

– Тимочка дивизија првог позива јуначки је бранила гложански мост и на том мјесту је погинуло 49 српских војника. Обруч се стезао, а морао је да се брани пут који води од Лесковца према Космету због чега је са тим задатком, по нарађењу Степе Степановића, формирана маневарска група на чијем је челу био пуковник Љубомир Милић, тадашњи командант Моравске дивизије другог позива. Он је организовао одбрану у безизлазној ситуацији и издао наређење о нападу 11. новембра – подсетио је проф. др Дејан Антић.

Била је то велика побједа и уџбенички пример херојства и пожртвованости за свој народ и државу.