27/05/2022

Кајмакчалан
Војници који су стрепили да им је сваки дан посљедњи давали су себи одушка на разне начине покушавајући да, бар мало, сметну с ума сурову стварност.
Чувени архитекта Александар Дероко, који је био један од 1.300 каплара и ратни пилот, у књизи „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ описао је и несвакидашње догађаје са Солунског фронта, па и како је Србин авионом закачио Кајмакчалан.
– Данас ми је слава, а каква је то слава, дођавола, кад не могу да вас почастим вином ни мастиком! – јада се капетан Петрашковић ескадрили на пољу недалеко од Битоља, па подиже авион изнад превоја Горничева и упути се ка Соровићу, селу на двадесетак минута лета јербо тамо бјеше једна кафаница.
Прође и три сата, а капетана нема. Кад ето ти га „преко пољане сав исцепан, мртав пијан и натопљен бензином, мастиком и крвљу (…) закачио је мало о литицу Кајмакчалана“.
– Није ми жао оног уништеног апарата, богата је француска држава – направиће други, него жао ми је оних шест флаша што одоше у парампарчад – говорио је капетан Петрашковић.
Аеропланом ловили патке
А како су Нијемци потапали транспорте меса из Аргентине, недјељама се оно није јело, па се сналазио ко је како умио. Француска војска направила је фарме питомих зечева, али је то тешко прихватано, па је било довољно да неко викне „мијау…“ и залогај је застајао у грлу.
Француски пилоти су авионима ловили патке и гуске на језеру Аматово јер се пуцати није смјело. Тадашњи аероплани, пише Дероко, називани су „кокошарницима“ јер је ту било мотки, летвица и жица као на правом кавезу. Под изговором да испробавају авионе који су преко дана ретуширани, предвече су летјели ка језеру, иза брда, па надређени нису видјели шта раде. Један каплар први одлете међу јато, па атерира у дну пољане, а механичари су са жица „кокошарника“ поскидали цијеле патке, шије, крила, а оне пале покупили у риту. Била је то тајна, раскошна гозба. Једном, двапут, али трећи пут свима пресједе. Каплар се осмелио и точковима додиривао површину воде како би подигао јато, па се преврнуо и једва жив остао. По казни би послат у ров, одакле се убрзо врати с орденом.
Печени врапци
Како је на фронту било ратника из Африке и Азије, на прољеће, кад измиле корњаче, кували су их у супама. Змије су им биле деликатес, онако нанизане на пруће и окретане над жеравицом, док се ноћу ишло до Аматова у лов на жабе. – Механичари су ишли и у лов на чворке и шеве по стрњикама, па чак и на врапце. Плех се испуни стотинама мајушних очерупаних врабаца (не већих од ћевапчета) и све се залије маргарином или кокосовом машћу, па испечено, сјече као тесто, у парчиће – писао је Дероко.
Нови друг
Пјесма британског редова Смита о Србима (извод) књига „Са Србима на Солунском фронту“ Дагласа Волша
Ми не волимо његово пиће, Он не да пет пара за наше пиво, Ал‘ у борби он је сила; Ми знамо како је заузео Битољ! Он обува ципеле преко увијача, И ноћу пјева као мачак, Али би нам дао своју кошуљу или легао у блато, Мада се брије ређе него што би могао… … У његово здравље, несрећника благог срца! У његово здравље, сина топа! Он је добар и као пријатељ и као ратник; Апсолутно му нико није раван! У његово здравље, насмејаног старог кукавца, И за дан када ћемо му стегнути руку, И рећи му збогом са сузом у оку, На тлу његове родне груде!
09/03/2026