Које све теорије постоје о мјесту стрељања и покопа генерала Михаиловића?

Истина у нерегистрованим документима Архиве Службе државне безбједности

ДЕСЕТАК година по одлуци Владе Србије да формира двије државне комисије, једну за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а другу за проналажење и обиљежавање свих тајних гробница побијених од 12. септембра 1944. године, недавни захтјев америчког конгресмена Теда Поа упућен премијерки Србије Ани Брнабић да се публикују сва документа о суђењу и стрељању, поново је распламсао страсти о судбини „првог европског герилца“ у окупираној Европи.

Поново је на дјелу медијска кампања „Откопавање истине“ која по ко зна који пут актуелизује изреку старог циника да је „Србија велика тајна“. И колико год, на први поглед, ова констатација изгледала натегнуто и личи на наш кафански смисао за хумор и досетку, све што се посљедњих деценија дешава у процесу разјашњења ратне и поратне политичке историје, ипак говори о њеној тачности. Готово да нема сегмента јавног живота да се, с времена на вријеме, не саплетемо о неку бусију тајне. Није ли ово тренутак да се, по ко зна који пут, наново запитамо ко су то чувари наше прошлости, који су то центри моћи и у име кога, у својим бункерима, чувају добар дио наше политичке историје?

Да су поштована законска начела о отварању архива послије педесет година, не би било захтјева америчког конгресмена, нити процеса рехабилитације Драже Михаиловића, Николе Калабића, Милана Недића… Овако смо, ко зна који пут, улетјели у дилему – шта је заправо истина? И не бисмо морали да понављамо констатацију: Ако не знамо шта нам се дешавало, нећемо знати ни куда идемо.

ДРАГОЉУБ Дража Михаиловић је био и остао једна од најконтроверзнијих, а истовремено и једна од најтрагичнијих личности, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Његов животни опус истовремено подсјећа на све оно што смо као национални колективитет преживјели, а можда још преживљавамо. Више од пола вијека његова судбина, из идеолошких и себичних разлога ратног победника који је писао своју историју, представљала је највећу тајну бивше Југославије.

Тајна његове ликвидације, али и мјесто гдје је покопан, преживјела је Јосипа Броза и његову партију и државу. Свако чепркање по тој мистерији као да је повређивало осјећање безгријешности оних који су били убијеђени да је постојанија она истина која је потписана, не која се истражује и утврђује. Нажалост, таквих је и данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних дјелатника.

ПОШТОВАНА СУДСКА ПРОЦЕДУРА

ЗБОГ притисака Запада, посебно Сједињених Држава и Француске, на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу, апсолутно је поштована комплетна судска процедура, у оквиру ондашњих закона. Правници нису успјели да пронађу ниједну „рупу“ у судском процесу. Тако је Дража стријељан тек када је Иван Рибар, који је био на челу Президијума Народне скупштине ФНРЈ, потписао да је његова молба за помиловање одбијена. Поштовање ове процедуре подразумевало је и извјештај са извршења пресуде, мјесту гдје је извршена и аутопсију љекара који је констатовао смрт. То подразумијева да такав документ негдје постоји и он би разријешио полувијековне дилеме.

ПОСЛИЈЕ двије године рада Државна комисија за утврђивање околности погубљења Чича Драже представила је „налазе на утврђивању чињеница о погубљењу команданта Југословенске војске у отаџбини“. Мјесто егзекуције је Ада Циганлија. Кренуло се у потрагу за земним остацима генерала Михаиловића. У тај посао умјешала се и друга Државна комисија за тајне гробнице побијених од 12. септембра 1944. Ископавања на локацији за коју се претпостављало да представља мјесто на коме је стрељан Михаиловић започела су 18. јуна 2011. године. Пронађено је и неколико остатака људског скелета.

Чланови обје комисије били су убијеђени да је на тој локацији колективна гробница. Тријумфално су о томе давали изјаве по свим београдским медијима. Међутим, информације о проналаску масовне гробнице ускоро су се показале као нетачне. Учесници историјског прекопавања једног београдског ријечног острва ускоро су били принуђени да се суоче са властитом заблудом. Мјесец дана након сензационалистичких вијести о наводном проналажењу земних остатака генерала Михаиловића, услиједила је вијест да нађене кости нису људског поријекла.

У међувремену, новински ступци били су преплављени тврдњама да постоје свједоци да је Дража стријељан у Лисичјем потоку, да је ликвидиран и покопан на Ади Циганлији па потом пребачен на Велико ратно острво… А члан комисије Слободан Хомен, тадашњи државни секретар у Министарству правде, 7. јуна 2009. године у једном дневном листу изјављује да је пронађена архива која разријешава све дилеме о погубљењу генерала Михаиловића: „У тим документима се, између осталог, налазе и фотографије са стријјељања Драже Михаиловића, комплетна документација и записник о извршењу смртне казне. Ово су потпуно нови подаци, јер архива није отварана од 1946. Фотографије су направљене како би се државном врху доказало да је над Михаиловићем извршена смртна казна. Архива се налази ван Београда, али још не желимо да кажемо гдје тачно.“

ШТА се десило са тим документима никад није разјашњено. Ни да ли су уопште постојали па су на нечији захтев повучени. О томе никад више није проговорио ни Хомен, ни било који други члан комисије.

У јеку те кампање на страницама „Вечерњих новости“ огласио се др Душан Ступар, који је, иначе, докторирао на тему „Патриотизам или издаја – равногорско четништво 1941-1945“: „У војним и полицијским архивским документима која сам проучавао десет година, нисам нашао записник са извршења судске казне стрељањем, а ни службену умрлицу Драже Михаиловића. Мислим да та службена документа нису писана и да зато и не постоје.“

Ступар је својевремено био високи функционер Службе државне безбједности, најприје помоћник начелника СДБ др Обрена Ђорђевића, а касније је, до Осме сједнице, био на челу београдске службе. Радећи докторску дисертацију, Душан Ступар искористио је свој положај и прегледао 36 оригиналних докумената Војног архива и Архива Југославије, стране архиве. Најзначајније је то што је имао увид у нерегистровану грађу Архива РСУП Србије, односно Службе државне безбједности. Та документација, како ствари стоје, није ни данас доступна историографима. Чувари наше прошлости и даље су „будни“.

БАШ у том дијелу, нерегистроване грађе, Ступар је пронашао свједочење једног од учесника извршења судске пресуде стрељања Драже Михаиловића. У њему пише:

„У три сата ујутро 17. јула официри Озне су ушли у његову ћелију. Флаша ракије је била празна. Два официра Озне су га повела у кола, којима су отишли до брода са којим су се заједно превезли до ријечног острва. Педесетак метара од обале била је ископана рака. Два официра Озне су га спустила у раку. Још једном је прочитана пресуда и одлука Президијума од 16. јула, након чега је извршена казна у присуству законом предвиђених лица. Након извршења казне, бачен је у живи креч, рака је затрпана.“

У службеним биљешкама официра Озне забиљежено је да је Дража био сам у раки, везан за колац све до тренутка извршења казне. Егзекуција је извршена близу обале Саве на лијевој страни Аде Циганлије.

– Послије неколико година, лица која су присуствовала стрељању генерала, због честих поплава на Ади Циганилији, нису могла да се оријентишу и препознају гдје је мјесто стријељања и сахране Михаиловића – сведочио је др Душан Ступар.

НЕКАДАШЊИ Ступаров шеф, др Обрен Ђорђевић, који је иначе важио за незванично овлашћеног историчара Озне и Удбе, у књизи о грађанском рату од 1941. до 1945. године написао је:

„Дража Михаиловић је стрељан у плиткој раки на обали Саве. Рака је ископана на самој обали, да би прва велика поплава однијела тијела стрељаних државних непријатеља, јер се Тито бојао да Дража не васкрсне.“

При том се Ђорђевић, који је био начелник СДБ Србије, позивао на свједочење Милоша Минића, који му је, својевремено, на питање гдје је Дража сахрањен, рекао:

– Да ли би ми вјеровао када бих ти рекао да је Дража стрељан на Ади Циганлији. И да његов гроб не постоји – тврдио је др Обрен Ђорђевић.

После појаве вијести да је амерички конгресмен Тед По затражио да се публикују сва документа о суђењу и стрељању Драже Михаиловића огласио се публициста Милослав Самарџић са тврдњом да је Дража изведен и стријељан недалеко од Дома гарде у Топчидеру, закопан уз ограду Бијелог двора, око километар од мјеста стрељања. Своје тврдње заснива на посредним доказима и позива се на фотографије стрељаног Драже, за коју је историчар Бранко Латас тврдио да је аутентична.

Сумња се да је Милош Минић однио тајну у гроб

ИСТОРИЧАР Вељко Ђурић Мишина, међутим, износи сасвим супротно мишљење. Он је ту фотографију видио код попа Момчила Ђујића, прије тридесет година. Анализом дијелова утврдили су да је та фотографија фалсификат, који су америчке службе потуриле динарском војводи. Овај историчар износи и једну нову, врло смјелу, тезу да је генерал Михаиловић покопан на Новом гробљу, испод стаза.

– Ако би постојала политичка воља, документ о овоме би могао да се пронађе у архиви Јавног комуналног предузећа „Погребне услуге“ – тврди Ђурић Мишина.

Да ли смо опет на почетку приче о Дражи Михаиловићу, заробљени у раље чувара наше прошлости?