У долини ријеке Ибар, некада давно један српски владар по имену краљ Урош Први у знак љубави према својој вољеној, Францускињи, а српској краљици Елен Анжу коју овдје прозваше Јелана Анжујска, засади силне јорговане дуж клисуре поменуте ријеке не би ли се отмена дама осјећала као код куће…

Средњевјековни град у долини ријеке Ибар

Усред долине јоргована, ни на небу ни на земљи, уздиже се велика тврђава, средњевјековни град Маглич.

Многи кажу да му име долази од силне магле која се често спусти испод његових темеља. Најзад, и подигнут је горе високо, „небу под облаке“.

Иначе, град  (појам „град“ у средњевјековној Србији је имао сасвим другачије значење и односио се на утврђење). Маглич подигнут је на стрмој литици на 150 метара изнад нивоа ријеке, на једном од западних огранака Столова. На крајње неприступачном терену гдје је са три стране окружен ријеком, а само за пјешаке, доступан је са западне стране. Пењање на Маглич увијек представља праву авантуру. Овдје вас очекују уске кривудаве стазе, стрме литице, висећи мост.

Гледан одоздо, дјелује готово недостижно, као камена краљевска круна на врху велике стене.

Маглич је један од око две стотине сличних градова средњевјековне Србије но по нечему је ипак посебан и изузетан. Многи га сматрају класичним (школским) примјером српске средњевјековне војне архитектуре. Преживио је све невоље и ратове вјероватно захваљујући својој неприступачности, а главна функција му је била заштита пута дуж клисуре који спаја два црквена сједишта: Жичу и Пећку патријаршију као и цијеле Рашке од непријатељских упада са сјевера. Ипак, најважнија функција му је била директна контрола и заштита манастира Жиче и Студенице који се налазе недалеко одавде. Маглич се иначе налази на двадесетом километру јужно од Краљева.

Ко је и када био ктитор града Маглича није сасвим познато. Вјероватно је настао још у првој половини 13. вијека, али први писани подаци о њему потичу из 1337. године у списима архиепископа Данила. Постоји више теорија од којих су двије најприхватљивије. По једној, Маглич је подигао Стефан Првовенчани, а по другој Маглич је подигла Јерина (Ирина), жена деспота Ђурђа Бранковића, у народу познатија као Проклета Јерина.

Град је неправилног облика, прилагођен терену на ком је изграђен. Има седам кула, високих око десетак метара као и централну, донжон кулу која је два пута виша од осталих и која се налази на највишој тачки тврђаве. “Донжон” кула је иначе карактеристика свих средњевјековних градова и имала је функцију осматрачнице.

Укупна површина унутрашњости износи око 2000 квадратних метара. Град је, условно речено, преграђен тако да има два дворишта: источно и западно унутар којих се налазе остаци грађевина: цркве светог Ђорђа, патрона и заштитника града као и велике палате за коју једни сматрају да је у питању двор господара града, а други да је то била архиепископска палата, наводи портал беаутифулсербиа.

Како год било, Маглич је засигурно један од највеличанственијих српских средњевековних градова и један од ријетких сачуваних мада се то на први поглед никако не би могло рећи обзиром на ниво запуштености и стадијум небриге у коме се тренутно налази.