Избори 1920. године…. Демократе нису штедиле оптужбе не би ли оцрнили противкандидате, у овом случају Николу Пашића, ратног премијера Србије.

Како ће се испоставити касније, готово све што је било написано је била лаж. Али, то се открило када су избори били одавно завршени. Пропаганда је у овом случају функционисала, мада тијесно.

Демократе су у Београду добиле свега један мандат више од Пашића, подсјећа Калдрма на својој Фејсбук страници.

Иначе Љубомир Давидовић звани Чика Љуба био је предсједник Народне скупштине (1905), предсједник београдске општине (1910-1914), шеф Самосталне радикалне странке (1912), министар просвјете (1904. и 1914-1918), министар унутрашњих дела (1920), предсједник југословенске владе (1919/20 и 1924) и оснивач и шеф Демократске странке (1919-1940).

Вијест о смрти чика Љубе изашла је у Политици а већ у сљедећем броју на неколико страна изашла је чувена ‘Споменица Љубомира Давидовића’, од Радоја Кнежевића поријеклом из Јагњила, учитеља краља Петра другог и министра Двора, која се и данас чита и прештампава, а може се наћи и у неколико младеновачких домова.

Ево како је некада писао!

Радоје из Јагњила о чика Љуби, најугледнијем Космајцу: Љуба Давидовић, најпопуларнији српски политичар послије Николе Пашића, родио се 1863. у свештеничкој кући у Влашкој под Космајем, у ономе дијелу Србије гдје је брежуљкасто земљиште питомо и плодно колико је и душа у људи стасита. То је крај гдје се изнад свега цијенила дата реч: ту један нахијски кнез (Ђука из Јагњила), на две године пред Карађорђев устанак, поштено плати Турцима двије хиљаде дуката да му не пролазе кроз кнежину, па без размишљања побије прву групу Турака која погази уговор; то је крај гдје су прости сељаци дизали буне у вријеме Милошево против великих данака и „пандурских самовољстава у народу“; то је крај гдје су се људи одувијек одликовали не само јунаштвом него и самилошћу према ситнима овога света и гдје се, као Јанко Катић из Рогаче Кучук Алији, противнику поручује: Хат му – хат ми; кубура му кубура ми; сабља му сабља ми; чим год воли – да подијелимо мегдан он и ја, а сиротињу нека остави на миру!“

Мали Љуба постао је омиљени дјечак у цијелом селу. Иако свештенички син растао је као и сва остала сеоска дјеца. Чим је стасао до нешто мало снаге чувао је стоку. Дружио се са осталим чобанима. Међу својим вршњацима у свему је предњачио. Није имао још ни десет година а у цијелом селу је био познат као вредан, бистар и одважан дјечак, кога су сви знали: Љуба попин. А у школи је био најбољи ђак. Скроз одличан.

Његово школовање тече нормално: основна школа у родном мјесту Влашкој, школовање у Првој београдској гимназији, гдје је био такође одличан, Филозофски факултет (природне науке) на Великој школи и јуна 1885. он прима диплому, постаје свој човјек. Те године полаже и свој први грађански испит. Избија Српско-бугарски рат (1885). Краљ Милан мисли да га може водити само са активном војском и једним дијелом другог позива, те су ђаци војници могли не учествовати ако су већ одслужили свој војни рок. Млади Давидовић полази од тога да му је мјесто поред обичних војника, пријављује се са још једним својим другом и добија сребрну медаљу за храброст.

А најљућег ривала Николу Пашића оцрнио је на плакату:

БЕОГРАЂАНИ!

Сјетите се:

Да је Пашић у вријеме када су војници гинули на фронту удавао кћер а сина оженио једном Гркињом милионерком.

Да Пашић има 172 (сто седамдесет и двије) рударске концесије у Србији.

Да је Пашић прије тридесет година био пуки сиромах а да данас има девет проспратних ћошкова у Београду и да је најбогатији човјек у напој землји.

Да је Пашић највећи акционар Борског рудника и да има огромне депозите у сраним банкама.

Да у Србији није било ни једне велике државне крађе нити афере у коју није умјешан или он или његов син рада

Да је Пашић тајни савезник крволочног Протогерова и Цанкова.

Београђани. Српска свијест и грађанска дужност налаже бам да листом устанете против овог врховног заштитника свих корупционаша.