Мало је историчара који ће покушавати да оспоре све љубавне везе Драгољуба Михаиловића током боравка ван Србије између два рата. Али око једне Дражине афере никако да се сложе.

Мишић и Михаиловић, ФОТО: Курир

Наводна веза Драгољуба Михаиловића и Милене Мишић, супруге његовог ратног друга Александра Мишића, који је син војне легенде војводе Живојина Мишића, главна је тачка спорења истраживача четничког покрета. За једне то је истина коју би сви да прећуте, за друге подметачина Удбе и љотићеваца.

„Спорни“ Карапанџић

О овој „забрањеној вези“ говорио је др Бранко Латас (1932-2014), који је својевремено био и директор Архива Војноисторијског института.

– Дража и Александар Мишић били су породични пријатељи у годинама прије рата. И љубав између наочитог генералштабног пуковника и лијепе Милене, Мишићеве супруге, рођена је у то вријеме. Њиховој вези погодовало је и то што је Александар Мишић имао проблеме са алкохолом. Та је веза историчарима позната ствар, али је многи прећуткују јер баца ружно свјетло на Дражу – казивао је др Латас.

Документа о вези Драже и Милене Мишић оскудна су, о њој говори само једно писмо из 1941. које је објавио историчар Боривоје Карапанџић. Као љотићевац он је 1945. побјегао пред партизанима у Италију, а од 1950. живио у САД. Карапанџића је епископ шабачки Лаврентије одликовао орденом Светог Владике Николаја. Али због своје припадности покрету Димитрија Љотића био је у сталном сукобу са четничком емиграцијом.

У књизи „Грађански рат у Србији 1941-1945“, на страни 130 Карапанџић објављује писмо које му је 1957. упутио ратни потпредсједник Ваљева о ослобађању четничких мајора Александра Мишића и Ивана Фрегла из њемачког заробљеништва.

„Ја сам могао и хтио да их обадвојицу спасем и ослободим у Ваљеву док су се налазили у затвору, на велику молбу Мишићеве сестре Еле, удове Марковић, апотекарице и моје бивше кирајџике, јер сам тада био ухватио добре везе с њемачким капетаном Штенцлом (…) Штенцел ми је у повјерењу саопштио да одем код њих у затвор и да их наговорим да само пред њим изјаве да пристају да приђу ђенералу Недићу, да привремено ступе у његове оружане одреде и да ће их он спасти и задржати у Ваљеву. А послије, кад он оде из Ваљева могу слободно поново да оду код Драже у шуму.

Кад сам им ово саопштио у затвору и објаснио ствар, Фрегл се потпуно са мном сложио и усвојио мој приједлог, док је Мишић био пијан, с флашом ракије у рукама. Напао ме је, псујући Нијемцима оца и матер, да он неће ничије помоћи, да мрзи и своју рођену матер јер је Њемица итд. Кад је се смирио, рекао ми је: ‚Донеси ти мени ракије ако си човјек, гледај своја посла а за мене не брини…‘

Кад сам све ово гђи Ели, сестри, саопштио, опет ме је замолила да одем код Штенцла и да покушам све како бих их спасао, што сам сутрадан и учинио. На вратима канцеларије Штенцла пресрела ме је жена Мишићева, згодна и лијепо обучена дама, и рекла ми је да се не заузимам за Мишића, да она има људе који сигурно раде за његово ослобођење! Кад сам ово саопштио госпођи Ели, ухватила се за косе и наглас закукала: ‚Она му ради о глави, јер живи са Дражом на Равној гори!‘ Тако је цијела ствар о спасавању пропала…“

Пропаганда љотићеваца

Перо Симић, међутим, није био сигуран у истинитост ове приче. Аутору овог текста 2014. казао је:

– Нешто сам начуо о Дражиној вези с Мишићевом женом Миленом, али нисам наишао на неки поузданији извор, па сам избјегао да нагађам. Карапанџић је написао неколико веома добрих књига, али овде ми није превише убједљив. Најпре зато што се радило о сведочењу из друге руке, а друго, Карапанџић је био љотићевац, а Љотић и Дража нису никад били у љубави.

Ко је био Александар Мишић

ВОЈВОДИН СИН ПРЕД ЊЕМАЧКИМ СТРЕЉАЧКИМ СТРОЈЕМ

Славни српски војвода Живојин Мишић у браку с Њемицом Лујзом имао је ћерке Еленору, Олгу и Анђелију и синове Радована, Александра и Војислава. Александар, двије године старији од Драже, био је официр српске војске у Краљевини Србији током балканских ратова и Првог свјетског рата.

Године 1922. напушта војну службу и прелази у резерву. Неко вријеме ради као управник Врњачке Бање. После капитулације 11. маја 1941. године састаје се у својој кући с Дражом Михаиловићем, који му каже: „Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.“ Дражи је управо Мишић препоручио да за базу изабере Равну гору јер има идеалан стратешки положај. Александрова сестра Ела је отишла у Београд да успостави везу са утицајним родољубима.

Мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла 6. децембра 1941. године током офанзиве на Равну гору заробили су Нијемци и касније их стрељали.