„Шта Бог хоће са родом људским? Са човјеком? Зашто је Бог створио овакав свијет и оваквог човјека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум“, писао је Свети ава Јустин Ћелијски.

Јустин Поповић се родио у Врању 1894. године, у свештеничкој породици, а по крштењу је добио име Благоје. Студирао је девет година теологију на Богословском факултету у Београду, са војском се из Пећи повлачио преко Албаније, а замонашио се у Скадру 1. јануара 1916. године. Тада је узео име Јустин.

Годину дана се усавршавао у Русији, а потом на Оксфорду. У Енглеској је остао све до 1926. године, али његову докторску тезу насловљену „Религија и философија Достојевског“ нису прихватили; наводно због радикалне критике западног хуманизма, рационализма, римокатоличанства и антропоцентризма. Затим је отишао у Атину гдје је постао доктор теологије на тамошњем Богословском факултету на тези „Проблем личности и познања по Светом Макарију Египатском“.

Након краћег боравка у Призрену и епизоде у Чехословачкој, постаје професор Битољске богословије, а онда 1934. професор Богословског факултету у Београду. Његова предавања привлаче огроман број слушалаца, али због свог антикомунизма (неки кажу и прећутне подршке квислиншким режимима Недића и Љотића, коначно и подршке четницима) постаје непожељан елемент поткрај Другог свјетског рата. Ухапшен је, али је пуштен из притвора. Нема назнака да је био малтретиран.

Он 1948. године стиже у женски манастир Ћелије гдје постаје архимандрит и гдје остаје наредну 31 годину — до краја свог живота који је дошао 1979. За све то вријеме, комунисти су га наводно држали под присмотром и забрањивали му јавне наступе ван манастира али никаква друга ограничења није по свему судећи имао. Примао је кога је хтио, људи су и сами долазили, а имао је и контакте са ким је год хтио.

Невјероватан је његов утицај на православни свијет у цјелини током тих посљедњих деценија живота: може се условно рећи да је имао посљедњу ријеч у свим најважнијим питањима и да су пред њим дрхтали сви патријарси и епископи Православне католичанске цркве. Био је у стању да стопира све оно што је видио као екуменизам. Ријечју — био је громада теолошке и еклисиошке мисли, па су га ондашњи Грци звали „високоврхим храстом Православља“ и „савјешћу Српске православне цркве“ током власти Савеза комуниста.

Његова „Догматика Православне Цркве“ од великог је значаја за читаву Православну цркву, не само за нашу помесну. Ево једног цитата из тог диjела, питања на које одговара Свети ава Јустин Ћелијски: „Шта Бог хоће са овим свијетом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човјеком? Зашто је Бог створио овакав свијет и оваквог човјека у њему?

То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. ‘Богатство благодати’ Своје Тросунчани Господ је излио на нас ‘објавивши нам тајну воље Своје’ у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје о нашем земаљском свијету, и о свима свјетовима, о човјеку, и о свима људским бићима, наводи портал Светосавље.

Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у Себи о свијету и свјетовима, и о човјеку у њима. А то благовољење васцјелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вјечности сав Свој однос према роду људском.

До доласка Господа Христа у наш земаљски свијет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему је ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи'“.