Замислите да оставите своју бебу на раскрсници и чекате по страни да га први мушкарац који прође подигне и тако му постане крштени кум.

Срећом, данас родитељи могу сами да изаберу кума, а то је углавном неки пријатељ, јер крштењем кум постаје духовни отац дјетета који је одговоран за гријехе свог кумчета.

О обичајима крштења, који варирају од мјеста до мјеста, говори етнолог Весна Марјановић и објашњава која значења носе, шта се дарује дјетету и која је улога кума.

Крштење дјетета је одувијек била велика ствар за породицу, јер тек тим чином дијете постаје легитиман члан хришћанске заједнице. Сам чин крштења пратили су различити обичаји, попут оног да док је дијете у цркви са кумом, мајка треба да симболично започне да ради нешто чиме би највише вољела да јој се дијете бави кад порасте. На примјер да плете, пише, чита…

Данас је остало мало некадашњих обичаја. Разлог је то што је у другој половини 20. вијека увек неко од старијих инсистирао на неким ситним обредима на крштењу дјеце, а модерни начин живота је утицао да се то изгуби. Данас су више из економских разлога спојени крштење и први рођендан, а ми смо и народ који воли да се покаже, па стога има и више званица него што је по обичајима потребно – каже Марјановићева, преноси портал Опанак.

ЧИН КРШТЕЊА

Према ријечима наше саговорнице, крштење треба да се обави након малих бабина, заправо након првих 40 дана живота дјетета.

Раније, када се дијете крштавало прије навршених 40 дана, што је било само у случају нужде због болести које су тада биле узрок велике смртности дјеце, мајка није могла да га уноси у цркву јер породиље нису смјеле да пређу црквени праг. Обичај који је остао до данас је да се дијете крсти у бијелом одјелцету, понекад платну или кумовој бијелој кошуљи. Бијело симболизује невиност, чистоту и безгријешност, а пошто крштењем дјете приступа хришћанској заједници, особа која га крсти је одговорна за његове грехе и има обавезу да га учи моралним вредностима – објашњава етнолог.

КУМ

Традиција о наслијеђивању кумства задржала се до данас.

Наиме, кум са младожењине стране, који је вјенчао брачни пар, биће и крштени кум дјеци. Уколико је тај кум онемоћао или умро, онда неко из те породице треба да крсти дијете. Раније је постојао обичај да мајка изнесе дјете на раскрсницу, остави га и помјери се у страну, сакрије се, тако да први мушкарац који му приђе и подигне га постаје и кум. У том случају, дијете би добијало име Најдан или Најда, што значи пронађен.

Такође, кум је даровао своје дјете оделцјетом, а обичај је био и да му поклони дукат или накит. По рођењу, дјетету свештеник даје име, које оно носи до крштења, а на крштењу кум даје дјетету име.