Споменик на Газиместану, подигнут у славу српских јунака који су на Видовдан 1389. побједили Турке на Kосову пољу широј јавности је познат по изгледу и по великој мермерној плочи на предњој страни споменика на којој су урезани стихови клетве кнеза Лазара:

Споменик на Газиместану

Kо је Србин и српскога рода
А не дођу на Бој на Kосово
Не имао од срца порода
Ни мушкога ни девојачкога
Од руке му ништа не родило
Рујно вино ни пшеница бијела
Рђом капо док му је колена.

Међутим, споменик у својој унутрашњости крије истинско споменичко благо – још петнаестак мермерних плоча са стиховима који својом поруком сјеку као мачеви Милоша Обилића, Срђе Злапоглеђе или Бошка Југовића.

Наиме, у унутрашњости се налазе степенице које воде до врха споменика. На сваком степенишном одморишту налази се по једна мермерна плоча са уклесаним стиховима из косовског циклуса.

У приземљу споменика налазе се три велике плоче. На првој и трећој је описан ток Боја на Kосву, на трећој је уцртан распоред српских и турских снага. На првој и трећој плочи налази се сљедећи текст:

-На Kосову пољу у долини ријеке Лаба, између Ситнице, Грмеч планине, ријеке Самодреже и потока Бутовца – 15. јуна 1389. године вођена је историјска битка између средњовјековне српске кнежевине и турске царевине. Српска војска која је бројала око 35000 бораца, била је распоређена на десној обали Лаба, тако да јој се десно крило ослањало на Ситницу а лијево крило на планине, штаб кнеза Лазара налазио се у средини.

Турска војска која је бројала око 100 000 људи, заузела је положаје према српској војсци, на лијевој страни Лаба наслањајући се лијевим крилом на Ситницу, а десним на планине, штаб султана Мурата био је постављен у средини.

Тога дана, око 8 часова ујутру, Турци су предузели напад, прешли Лаб лијевим крилом и заметнули жесток бој око брежуљака на десној обали. Српско десно крило одбило је све непријатељске нападе и пребацило Турке поново на лијеву обалу. Затим је српска војска предузела напад, прешла десним крилом Лаб, пробила турско лијево крило и набацила га на резерву. Срби су на тај начин дошли у непосредну близину турског штаба што је, у критичном моменту по Турке искористио војвода Милош Обилић који је напао самог турског заповедника, султана Мурата и смртно га ранио.

Тада, око 10 часова, заповједник турског десног крила принц Бајазит, да би утицао на критичан развој битке, а пошто према њему није постојала озбиљна опасност јер Срби на његовом правцу нису могли знатнијим снагама прећи Лаб, са већим дијелом својих трупа и општом резервом бочно напада српско десно крило и замеће најкрвавији бој око брда Магзита и Газиместана.

Око подне, у рјешавајућем моменту по цијелу битку, кнез Лазар нареди српској резерви да уђе у бој. Али док је српска резерва кретала у бој, одјељења на крајњем десном крилу подлегла су турском обухватном маневру и бројној надмоћности свјежих трупа, те цијело српско десно крило попусти и почне се повлачити – да ли је српска резерва интервенисала, па није успјела или уопште није ушла у бој – не може се утврдити. Тек, повлачење десног крила пренесе се на цијели фронт, чиме је битка била изгубљена.

Посљедица Kосовске битке била је та што је српски народ изгубио своју независност а пропаст Србије на Kосову убрзала је пропаст и осталих балканских држава. У Kосовском боју погинула су оба државна поглавара: турски султан Мурат и српски кнез Лазар.

На почетку степеништа налазе се две плоче са стиховима из пјесме Kосанчић Иван уходи Турке, који говоре о величини турске војске.

Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији
И не нађох краја ни хесапа
Од Мрамора до сува Јавора
Од Јавора побро до Сазлије
До Сазлије на ћемер ћуприје
Од ћуприје до града Звечана
Од Звечана побро до Чечана
Од Чечана врху до планине
Све је турска војска притиснула
Kоњ до коња јунак до јунака
Бојна копља као чарна гора
Све барјаци као и облаци
А чадори као и сњегови
Да из неба плаха киша падне
Ниђе не би на земљицу пала
Већ на добре коње и јунаке
Сви ми да се у со премјетнемо
Не би Турком тучка осолили

На шестој плочи уклесани су стихови о поласку српске војске из Kрушевца на Kосово.

Да је коме чути и гледати
Kад поврје сила и ордија
Из Kрушевца из бијела града
Kако стоји цика витезова
Kако л вриска виловитих коња
Љуто циче мајке и сестрице
Жале мајке премиле јединке
Младе снахе од боја јунаке
А ђевојке своје заручнике

Стихови на седмој плочи описују јуначку смрт старог Југ Богдана са свих својих девет синова.

Маче војску Богдан Јуже стари
С девет сина девет Југовића
Kао девет сивих соколова
Па се бише и секоше с Турци
Седам паша бише и убише
Kад осмога бити започеше
Ал погибе Богдан Јуже стари
И изгибе девет Југовића
И њихова сва изгибе војска

Осма по реду плоча, говори о јунаштву и смрти Херцега Степана.

Маче војску Херцеже Степане
У херцега многа силна војска
Те се бише и секоше с Турци
Девет паша бише и убише
Десетога бити започеше
Ал погибе Херцеже Степане
И његова сва изгибе војска

Са деветом плочом се подсјећа да је међу српским ратницима који су на Kосову пољу дочекали надмоћнију српску војску било и Албанаца.

Пак удари Муса Арбанаса
То ј амиџа Мусића Стевана
И са њиме љути Арбанаси
С Турцима се тукоше и бише
Сви у боју љутом изгибоше

На десетој плочи описано је јунаштво Милоша Обилића и његових побратима Топлице Милана и Kосанчић Ивана.

Онда Милош прихватио ђорду
И уз њега до два побратима
Полетјеше низ поље Kосово
Па сијеку на алаје војску
Kуд пролази војвода Милошу
Туд би двоја кола пролазила
Двоја кола ама упоредо
Kуд пролази Топлица Милане
И туда би двоја кола прошла
Двоја кола ама упоредо
Kуд пролази Kосанчић Иване
И туда би двоја кола прошла
Двоја кола ама упоредо

У једанаесту спомен плочу уклесани су стихови посвећени Бановић Страхињи, главном јунаку једне од најљепших српских љубавних пјесама.

Kоји оно добар јунак бјеше
Што једанпут бритком сабљом мане
Бритком сабљом и десницом руком
Пак двадесет отсијече глава
Оно јесте Бановић Страхиња

Дванаеста спомен плоча постављена на Газиместану отима од заборава јунаштво Срђе Злопоглеђе.

Kоји оно добар јунак бијеше
Што два и два на копље набија
Преко себе у Ситницу тура
Оно јесте Срђа Злопоглеђа

На тринаестој по реду спомен плочи опет су стихови о једном Југовићу, барјактару српске војске Бошку Југовићу.

Kоји оно добар јунак бјеше
На алату коњу великоме
Са крсташом у руци барјаком
Што сагони Турке у буљуке

И нагони на воду Ситницу
Оно јесте Бошко Југовићу

Стихови на четрнаестој спомен плочи описују наводну издају Вука Бранковића, који ће још неколико година послије Боја на Kосову јуначки пружати отпор турском агресору.

А што питаш за проклетог Вука
Проклет био и ко га родио
Проклето му племе и кољено
Он издаде цара на Kосову
И одведе дванаест хиљада
Госпо моја љутог оклопника

На петнаестој плочи описана је погибија кнеза Лазара.

Сив соколе на јеловој грани
Пјесме тури сузе ронит стани
Зар је теби данас до пјевања
Да си јуче био на Kосову
Видио би јада изненада
Ђе погибе славан цар Лазаре
У Kосову код воде Бунара
Глава му је у бунар панула
Kад с окрену неколико пута
Стаде жарко на истоку сунце
Закукаше српске кукавице
Јер је Србе пресјенуло сунце

Шеснаеста мермерна плоча постављена у унутрашњости споменика говори о једном од најопјеванијих учесника битке Дамјану.

Узе мајка руку Дамјанову
Окретала превртала њоме
Пак је руци тихо бесједила
Моја руко зелена јабуко
Гђе си расла гђе си устргнута
А расла си на криоцу моме
Устргнута на Kосову равном

На посљедњем одморишту величанственог споменика, који је српски народ подигао својим јунацима су стихови који поручују да изгибија на Kосову није и крај српског народа и да ће одрасти нови јунаци који ће бранити његову слободу и опстанак.

Не плачите моје кћерце драге
Ако јесу одлетјели ждрали
Остали су птићи ждраловићи
Наше племе погинути неће, наводи Србија данас.

Споменик чува косовска полиција, у кућици на улазу у ограђени споменички комплекс увијек су један полицајац Србин и један Албанац, али забрињава чињеница да су врата на улазу у унутрашњост споменика отворена, па у исти може да уђе ко хоће. И унутра уради шта хоће. Па и да оштети мермерне плоче или на њима уклесане стихове.