Почетком 18. вијека Срби су чинили већински дио становништва у румунском граду Темишвару, а Срби као национална мањина и даље су у њему најмногобројнији. Након што је 1716. године војвода Еуген Савојски ослободио Темишвар од Турака, у граду је остало око 600-700 становника, међу којима је, према попису из 1720. године, било 446 Срба.

Почетком 18. вијека Срби су чинили већински дио становништва у румунском граду Темишвару

Током таласа револуција 1848-1849. године, Темишвар је постао управно сједиште новоформираног подручја Војводство Србија и Тамишки Банат 1849. године.

Ово Војводство бива укинуто већ 1860. године, након чега се биљежи стално опадање српског становништва у овом граду. Дана 24. новембра 1918. године, након побједе на Аустроугарком монархијом, српске трупе су побједносно умарширале у Темишвар. Ипак, српска војска напушта град у јулу 1919, када је град предат Румунији, а што је накнадно потврђеном споразумом у Тријанону 1920. године.

При повлачењу Срба из Румуније тешка борба у преговорима била је око положаја Банатске клисуре, настањене претежно Србима и са три српска манастира. Међутим, послије разграничења са обје стране границе остало је приближно исти број Срба, односно Румуна – око 60 хиљада.

Положај Срба у у Краљевини Румунији у сљедеће двије деценије био је добар – основане су српске новине, основане српске културне и образовне установе.У фебруару 1936. године основан је „Певачки савез“ у Темишвару, као организација у чији састав је ушло свих 35 српских пјевачких друштава у краљевини Румунији.

Послијератно успостављање пријатељских односа између комунистичких Румуније и Југославије позитивно се одразило на српску мањину, иако је дио Срба, покренутих ратом, прешао у Југославију. Међутим, већ 1948. године, резолуцијом Информбироа и захлађењем односа Југославије и Совјетског Савеза, дошло је до почетка најгорег доба у битисању српске националне мањине у Румунији, која је у то време била „сателит“ Совјетског Савеза.

Дошло је до великих депортација Срба у Бараганску степу, гушења културног и вјерског живота. Додатна тешкоћа било је насељавање Румуна из остатка Румуније на напуштена имања одбјеглих Њемаца и других, па је румунски елемент нагло ојачан у срединама Баната гдје он дотле било мали или није постојао. Послије поновног успостављања добросусједских односа 1956. године положај Срба се поправио, али је и даље био неповољан.

Гашење српских школа и културних установа, појава мјешовитих бракова између Срба и Румуна, као и „тиха“ асимилација потпомогнута од власти, доприњела је опадању броја припадника српске националне мањине и њеном старењу. По паду комунистичког режима у Румунији је било упола мање Срба него 50 година прије тога. Српска насеља постала су румунска, а број Срба у њима постао је симболичан.

Током протекле двије деценије положај Срба у Румунији се поправио, иако број припадника и даље опада. Посебна тешкоћа је велика старост припадника српске мањине и тешко остварљива могућност обнове становништва.

Највећи број Срба у Румунији, готово једна трећина данас живи у Темишвару, гдје се налазе и три српске цркве. Срби у Румунији махом су православне вјере и говоре српским језиком.