Презиме или породично име, рођењем насљеђујемо од предака. Уз име које нам дају на рођењу и које представља нашу личност и нас саме, презиме означава поријекло, коријене и традицију.

Презиме је настало у другој половини 14. вијека. Српска презимена су углавном настајала тако што се наставак -ић, -ев или -ов додавао имену оца, мајке, дjеде или некој другој основи

Код Срба су најчешће презимена настаjаlа на основу имена очева, али је доста и оних која су везана за занимања, личне особине, надимке, мjесто пориjекла… Многи су, при досељавању у нове срезове (општине), морали да миjењају властито презиме и узму оно које им срески начелник додјели, наводи портал Опанак.

Коришћење презимена усталило се у српском народу тек у 18.вијеку, а до тада је прошло кроз неколико фаза. Прије настанка презимена био је распрострањен обичај да се уз име додаје назив племена из којег се потиче. Затим су коришћени тзв. патроними, изведени из имена очева – од Ивана су настали Ивановићи, од Марка Марковићи, од Петра Петровићи итд.

Начини на који су настајала су разни, а ево неких од њих:

1) по оцу (најчешће) – Бранковић, Ненадовић, Вукашиновић итд.;

2) по племену – Бодрић, Дробњак, Васојевић итд.;

3) по звању – Капетановић, Поповић, Војводић итд.;

4) по занимању – Чобановић, Ковачевић, Златаревић итд.;

5) по надимку – Курјаковић, Сурла, Затезало итд.;

6) по особинама – Главоњић, Лепојевић, Мудринић итд.;

7) по мјесту порекла – Добрњац, Гламочанин, Лучанин итд.

Занимљиво је и коришћење надимака, које свако у Србији добије од малих ногу, па некад и замјени име, те особу углавном сви знају по њему, а не по имену. Такође, људи су одувијек живјели у заједницама које су имале своја имена. Често се дешавало да кад неко пређе у другу заједницу, у њој добије као надимак име заједнице из које је дошао. Тако се из надимка развило презиме као додатак имену.

Већина породица у Србији носи презиме по неком од својих предака из XИX вијека. Узрок овој појави лежи у чињеници да су се презимена у Србији до друге половине XIX века мијењала из генерације у генерацију, тако да је већина становништва носила презиме по имену оца. Тако се дешавало да у једној кући три различите генерације имају три различита презимена. У то вријеме, стара, родовска презимена била су махом у мањини. Године 1851. кнез Александар Карађорђевић је донио указ о непроменљивости презимена, чиме је у већој мјери заустављен процес мијењања истих.

Присјетимо се неких наших великана из историје, који су промијенили презимена:

-Књаз Милош Обреновић рођен је као Милош Теодоровић, а 1810. год. узео је презиме по имену свог дједе Обрена;

-Насљедници великог Карађорђа Петровића данас се презивају Карађорђевић;

-У даљој прошлости, Немањићи су лозу назвали по великом жупану Стефану Немањи;

-Даља лоза Лазаревића настала је од кнеза Лазара Хребељановића итд…