КУЛТ Јосипа Броза, негован и дограђиван готово пола вијека, чини своје. На свако спомињање његовог имена избија на површину крајње емотиван однос који су милиони Југословена гајили према њему. Многи су га више вољели и за њим патили него за својим најрођенијима.

Јосип Броз Тито

Велике амплитуде у његовом понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда због тога су и многобројна свједочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Истовремено, док је градио имиџ заштитника сиротиње, кога боле све неправде овога свијета, стварао је животно окружење обасјано царским сјајем.

Имао је двадесетак вила и резиденција, неколико ловишта, три зоолошка врта, „плави воз“, брод „Галеб“, својеврсну пловећу резиденцију, два специјална авиона ДЦ-9… Опслуживало га је више од хиљаду људи. Сматрало се да је у Југославији све његово. Био је један од најскупљих владара 20. вијека. Од Брионских острва створио је неформалну паралелну престоницу. Педантни хроничари забиљежили су да архиепископ Макариос, кипарски предсједник, послије посјете овом архипелагу није могао да се уздржи а да не прозбори: „Мада као свештен човјек то не бих смио да кажем, не могу да не помислим како је ово овдје, а не тамо на небесима, прави рај“.

МЕЂУТИМ, „највећи син наших народа и народности“, поред уживања свих овоземљских благодети, примао је и плату за обављање своје предсједничке функције. У Архиву Јосипа Броза налази се извод из „Службеног листа СФРЈ“ бр. 29, на страни 656, у коме је објављена Одлука Савезног већа Савезне скупштине СФРЈ од 30. јуна 1963, која гласи: „… Предсједнику Републике припада стална накнада за вршење функције у износу од 400.000 динара мјесечно, као и накнада за покриће трошкова репрезентације у износу који се утврђује савезним буџетом…“

У наставку ове одлуке пише да се за ову надокнаду „не плаћају доприноси, порези и друге дажбине“. Документ су потписали Мијалко Тодоровић, предсједник Савезног већа, и Едвард Кардељ, предсједник Савезне скупштине.

Двије године касније, 2. априла 1965, Генералном секретаријату председника Републике стиже допис од Административне комисије Савезног вијећа Савезне скупштине да „Јосипу Брозу Титу, предсједнику СФРЈ, нова примања износе 550.000 динара месечно. Исплата овог примања тече од 1. јануара 1965.“ На ову одлуку неко је руком дописао: „Од 1. јануара 1966. исплаћује се 800.000 динара мјесечно“. Ово рјешење потписао је челни човјек ове комисије Радован Папић, а да је препис вјеран оригиналу, овјерио је Миодраг Стоиљковић.

НАРАВНО да је маршал Југославије и прије ових одлука имао редовну плату и још понека стална примања. Одмах послије рата плата је била 20.000, али је зато фонд за репрезентацију био готово дупло виши – износио је 35.000 динара. Педесетих година прошлог вијека мијења се однос величине плате и репрезентације. Лични доходак Титу је порастао за близу осам пута – био је 150.000 динара. То је било вријеме платних разреда и доходак се дијелио на два дијела: основни и положајни. Титова основа је била 30.000, колико су износила редовна мјесечна примања посланика Савезне скупштине. Положајна је била четири пута већа, 120.000, примао је сваког мјесеца и једну и другу. Из документа који се у Архиву Југославије води под бројем АЈ 838, види се да су пет година касније, 1958, те двије плате спојене, а износ увећан на 250.000 динара.

Од 1. јануара 1967. мјесечно прима милион старих динара, односно због деноминације домаће валуте, званично се биљежило као 10.000 нових динара. Послије само седам дана овај износ је званично повећан за још 1.000 динара. У то вријеме то је било више од 1.000 долара, што је и за америчке стандарде била позамашна свота.

Међутим, када је са чела Армије смењен Иван Гошњак 1969, а на његово мјесто дошао Никола Љубичић, на конто маршала стиже још једна плата од 1.000 долара. У строго повјерљивом рјешењу државног секретара за народну одбрану Николе Љубичића о исплаћивању накнаде Титу за обављање функције врховног команданта, од 28. новембра 1969. пише: „… за покриће редовних трошкова у вези с вршењем функије Врховног команданта одређује се износ од 8.000 динара мјесечно почев од 1. децембра 1969. до краја 1970. године. Исплату извршити у једнократном износу на терет Финансијског плана ДСНО, партија 63, позиција 620 на руке пуковника Оцокољић Станислава, личног секретара Врховног команданта. У потпису: Државни секретар генерал-пуковник Никола Љубичић“. Истог дана је другу Титу исплаћен додатни доходак, и то три мјесеца унапријед.

Али не лежи враже, нови шеф ЈНА послије само мјесец и по дана, на православни Божић 1970, повећава плату свом врховном команданту за 2.000 динара. Нису то била једина примања доживотног предсједника Југославије.

Поред двије плате за функције предсједника и врховног команданта оружаних снага СФРЈ, Тито је добијао паушални додатак за Орден партизанске споменице 1941, потом стални износ који је био намјењен носиоцима Ордена народног хероја. На све то треба додати веома високе, баснословне хонораре од страних и домаћих издавача. То су углавном биле штампане књиге у којима су објављивани говори, које су писали чланови његовог кабинета и други сарадници, бирани по потреби.

ПОРЕЂЕЊА ради, када му је 1959. године мјесечна плата била 250.000 динара, само од загребачког издавачког предузећа „Напријед“ за едицију његових говора добио је хонорар од 7,5 милиона динара. Три године касније, средином 1962, од новосадског „Форума“ добија 1.032.000. Те исте године његов конто је увећан за још 3,5 милиона од београдског „Војног дјела“ и загребачког „Наприједа“. „Рилиндија“ из Приштине исплатила му је 1966. око пет милона динара аконтације за објављивање његових говора на ондашњем шиптарском, касније албанском језику. Документи чија је сигнатура у Архиву Југославије АЈ, 838, ЛФ ЈБТ ВИИИ/15 – показују да су многи југословенски издавачи уплаћивали Брозу хонораре преко Југословенске ауторске агенције чак и за обавезне приче о Титу објављиване у читанкама и другим уџбеницима за основне школе.

Наш најпознатији Титов биограф, Перо Симић, пронашао је папире и о приходима које је остваривао са економија у Београду, Карађорђеву, Хан Пијеску, Такову, Сињу и на Брионима. „Тако је, на пример, од шишања оваца на фарми у Хан Пијеску 1958. добивено 94 килограма опране вуне, а сав новац од продате вуне предат је другу предсједнику“. То је било правило и приликом продаје коња из његових коњушница, а и продаје воћа и поврћа са споменутих економија.

СВЕ то вријеме Јосип Броз прима и дјечји додатак за сина Александра Мишу Броза. Почетком педесетих година додатак је био 10.000, а крајем те деценије повећан је на 11.200 динара. Али, то није било све. Добијао је дјечји додатак и за унуке: за Јосипа Броза, рођеног 1947, и Златицу, која је била млађа двије године. Ове пикантерије са дјечјим додацима сазнајемо из документа Комуналног завода за социјално осигурање Новог Београда од 3. априла 1965. у коме пише: „Обавјештавамо вас да је Предсједнику Републике исплаћиван дјечји додатак на двоје дјеце, Јожека и Златицу – унуке, у износу од динара 7.910 месечно. Исплата је вршена на благајни Генералног секретариајта Предсједника Републике и то закључно са 30. ИВ. 1965.“

Ова заврзлама се дјечјим додацима види се и из дописа од 5. маја 1965: „…Молимо да извршите исплату дјечјег додатка за троје дјеце: Јожека и Златицу – унуке, и Александра – сина, у укупном износу од 41.900 динара за вријеме од 1. И 1965. до 31. ИИИ 1965. за троје дјеце, а од 1. ИИ до 30. ИВ 1965. године само за двоје дјеце, обзиром да Александру од 1. априла 1965. не припада право на додатак… Генерални секретаријат је исплатио предњи износ Предсједнику Репубике уз редовна мјесечна примања на признаницу“.

НАПАД НА БРАНКА ЋОПИЋА

СВОЈУ осјетљивост на помен његовог раскошног живота Броз је релативно рано демонстрирао када је 1950, на Конгресу АФЖ у Загребу напао хумореску Бранка Ћопића „Јеретичка прича“, у којој је описано затворено љетовалиште на морској обали неког државног руководиоца.

Услиједиле су године током којих је Ћопић остао без пријатеља, изопштен, игнорисан… Средином осамдесетих година Љубиша Јеремић, професор Филолошког факултета, покренуо је иницијативу новог ишчитавања приче „Везиров слон“ Иве Андрића. Вјеровао је да је Тито инспирисао нашег нобеловца за ово прозно дјело. Двор травничког везира, кога су позивали да јаком руком и погубљењима уведе ред, претворио се у забран у којем се гоне луди и удобно живи. Као Тито на Брионима, и везир је створио свој зоолошки врт.