Нељудски, звјерски је убијено 830 житеља херцеговачког мјеста августа 1941. године.

звјерски је убијено 830 житеља

„Нити имамо кривице ни заслуге што смо рођени у овом народу, али да ли ћемо живјети као људи или нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е, да увијек будемо људи, никада нељуди“, бесједио је патријарх српски Павле 1991. године на обиљежавању пола вијека од масакра у Пребиловцима.

Нељудски, звјерски убијено је 830 житеља тог херцеговачког мјеста августа 1941. године. Жене, дјевојке и дјеца. Прво силовани, па заклани. Учитељице пред ђацима, а док су их усташе клале, со су им сипали на ране.

Њихова тијела бацана су у јаме.

На недавно отвореној изложби посвећеној овом масакру српског живља, један предмет из фонда Музеја жртава геноцида одабран је као симбол страдања невиних – столица учитељице Стане Арнаут коју су усташе брутално мучиле, а затим убиле.

У овом масакру, угашено је потпуно 36 пребиловачких огњишта.

Злочин је изведен је под командом Ивана Јовановића званог Црни. Хиљаду до хиљаду петсто усташа напало је село из три правца. У селу су биле углавном жене, дјеца и старци. Мушкарци су нешто раније напустили село, вјерујући да усташе неће дирати нејач.

Према свједочењу Маре Булут, једине особе која се спасила и жива изашла из школе у Пребиловцима, усташе су вадиле из колијевки бебе и разбијале дјечије главе о зид школе пред очима њихових мајки.

Покољ је трајао пуних шест часова. У јаму Голубинку, како је утврђено на судском процесу у Мостару, бачено је 237 деце и 233 жене. Послије покоља, усташе су населиле Пребиловце и промијениле му назив у Ново село, али су одатле побјегли јер су Италијани почели да хапсе усташке кољаче и пружају заштиту Србима.

Бјежећи, повели су са собом око 10.000 грла ситне и 1.000 грла крупне стоке, жито и злато опљачкано из кућа покланих Срба.

О размјерама злочина говори и чињеница да је учитељица Стана Арнаут силована пред њеним ђацима и да су чак и дјевојчице од осам година биле силоване. У срамном чину учествовао је и један свештеник римокатоличке цркве.

Италијанска војска која је ушла у село затекла је у великој школској учионици заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дијете није било старије од 12 година.

Од хиљаду и нешто житеља Пребиловаца преживјело је око 300 мушкараца, који су претходно напустили село пред усташким походом.

Са хрватске стране једино је глас против овог масакра подигао мостарски надбискуп Алојзије Мишић, који је свједочио да су људе хватали као звијери, да су их клали, живе у понор бацали, дјецу, дјевојке, мајке са бебама.

Главнокомандујући Иван Јовановић Црни погубљен је 1958. године. Пет других усташа, учесника у покољу, осуђено је на смрт. Како би се сакриле размјере злочина, комунистичке власти Југославије забрањивале су вађење костију српских жртава из крашких јама. Неке су и забетониране.

Почетком деведестих година, кости убијених Срба извађене су из седам јама: Голубинке, јаме крај села Шурманци, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из две јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше.

Од њихових посмртних остатака подигнута је спомен-костурница. Само годину дана касније, хрватске оружане снаге минирале су спомен-костурницу са посмртним остацима извађеним из јама смрти.

Српска православна црква је 6. августа 2015. године жртве из Пребиловаца канонизовала као Свете мученике пребиловачке.

Извор: 24 седам