Српска књижевна задруга најстарија је писачка организација у Србији и друга најстарија још увек издавачка кућа послије Матице српске.

Основали су је српски писци и научници давне 1892. године у Београду. Први њен предсједник био је академик Стојан Новаковић, а потпредсједник љекар и пјесник Јован Јовановић – Змај, који је израдио и њен амблем.

Секретар је био академик и историчар Љубомир Јовановић. Међу оснивачима били су академик и филолог Љубомир Стојановић, академик и историчар Љубомир Ковачевић, ректор Велике школе академик Светислав Вуловић и љекар Милан Јовановић Батут.

Прва објављена књига била је „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића.

Српска књижевна задруга формирана је у згради Српске краљевске академије, која је тада била смјештена у Бранковој улици.

Основана је као друштво које својим радом, а нарочито издавањем одабраних дела из области културног стваралаштва, доприноси ширењу опште просвећености и културе народа.

Њено „Коло” представља најстарију живу библиотеку у српској књижевности. Сваке године, Задруга објави неколико књига у оквиру годишњег броја „кола”.

У току и непосредно након Првог свјетског рата, тачније од 1914. до 1920. године, нису издали нити једну књигу.

На крају прошле године Српска књижевна задруга имала је својих 112 кола, што је чини најобимнијом и најстаријом „живом” библиотеком у Србији. Готово да не постоји породица која нема бар једно плавичасто издање, те прве српске књиге.