Један од многобројних јунака и хероја Србије, а посебно српско-турских ратова био је и мајор Михаило Илић. Рођен је у Јагодини 26. новембра 1845. године, а његови преци потицали су из топличког краја, односно из околине Прокупља. Михаило Илић био је српски официр, научник, преводилац, војни писац. Такође, био је и полиглота-говорио је њемачки, руски и француски језик, а био је и члан Српског ученог друштва.

мајор Михаило Илић

Историја каже да је четворогодишњу школу похађао у свом мјесту и да је био веома добар ђак, али изузетно немиран.

Његова породица, када су дјеца започела школовање, била је у веома лошем положају. Но, упркос томе родитељи Михаила и његовог брата Владимира, који је био млађи пет година од њега, продали су кућу у Јагодини и преселили се у Београд. У том граду Михаило Илић уписује Прву београдску гимназију и веома озбиљно је схватио цијелу жртву својих родитеља, те се веома посветио књизи.

Неколико мјесеци послије Преображенске скупштине, уписује Војну академију, која се у вријеме док је студирао звала Артиљеријска школа, а наставни кадар школе чинили су најобразованији српски официри.

Михаило је глава породице постао када је његов отац рањен, а потом и преминуо после обрачуна на Чукур чесми 15. јуна 1862. године. Постаје глава породице и брине за болесног брата и мајку, наводи „србијаднас“.

Поред својих војних заслуга, вјештина и пожтвованости српском народу и Србији, био је веома цијењен као учен човек који је имао више сфера интересовања. Веома добро је познавао историјске и географске прилике, говорио неколико језика, а његова дјела су коришћена као уџбеници за војне школе.

Редовно је писао у најстаријем српском војном часопису који се звао „Војин“ основан 1864. године. Нека од његових најпознатијих дјела су: „Писменост у нашој војсци“ (1868) и „Нешто о географском склопу ужичког округа“ (1869). Касније је писао за научни дио часописа „Отаџбина“ гдје 1875. године има неколико објављених чланака: „Предео с ону страну Шара, топограф. војничке и путничке црте“ у коме је описао пут до Солуна и утиске о њему, затим „Путови у југозападној Србији, са једном скицом“, „Моравска клисура међу Овчаром и Кабларом“…

Погинуо је 5. септембра 1876. године као командант Ужичке бригаде 2. класе. Његово тијело је пребачено у Ужице. Прво је сахрањен на Ташмајдану у Београду, код старе Цркве Светог Марка, а када је саграђено Ново гробље, мајор Илићев гроб је пребачен тамо. Такође, између Првог и Другог свјетског рата над гробом је подгинут обелиск са натписом: „Ђенералштабном мајору Михаилу Илићу – Јаворском јунаку – Захвална отаџбина“.

Постоји и пјесма о његовој храбрости која се пјевала уз гусле, а радо су му његови војници пјевали: „Ој Илићу други Обилићу, да је таки још мајора било, ми би тада дошли на Косово“.