На крају рата 1995. године догодио се масакр у Двору.

Све до појаве документарног филма у коме свједоче дански војници, припадници Унпрофора, овај догађај је био непознат јавности.

Овај документарни филм открива да је у склањању од најезде хрватске војске ликвидирана група не само недужних цивила, већ и тешких инвалида и душевних болесника који су се лијечили у петрињској болници.

У филму је приказана исповијест данског официра, Јергена Голда, кога је годинама пекла савјест због тога што ништа није предузето да се спријечи овај стравични злочин у дворској школи.

О овом трагичном догађају свједочила је и Љубица Јањанин, Петрињка која је учествовала у повлачењу групе инвалида и тешко обољелих душевних болесника.

Љубица је овако причала о овом потресном догађају:

„Цијели дан од раног јутра Петриња је бјесомучно гранатирана и народ је био престрашен. Осамнаестогодишња ћерка и ја нисмо имали превоз, а хтјеле смо да одемо из града. Жељеле смо да као и сви цивили одемо ван домета хрватске артиљерије. Као и у претходном рату, у НОБ-у, сви смо тежили да се повучемо на Шамарицу, нашу легендарну велику шуму у којој је народ увијек налазио спас. У петрињској болници је била велика гужва, за пут се припремао један стари аутобус. Наш комшија љекар је рекао да можемо да уђемо, али да помогнемо у транспорту болесника који су већ били унутра.

„Једна жена без ноге и са два штапа сједила је на поду. Друга је, као тежак инвалид с великом грбом лежала на два сједишта и због свог хендикепа није могла да сједи без помоћи. Ћерка и ја смо је подигле и онда сам је ставила у крило након што смо и ону другу смјестиле на сједиште“, прича Љубица Јањанин.

У препуном аутобусу Љубица је могла да види само тешке болеснике са више болничких одјељења, а највише оних са психијатрије. Међу српским болесницима налазиле су се и двије Хрватице, које су живјеле у Дому пензионера у Петрињи. И оне су жељеле да пођу аутобусом са осталим Србима.

Језиву тишину аутобуса прекидали су јауци и гласна запомагања болесника, како од болова, тако и од страха.

„Стигли смо ноћу у Двор и ту се није осјећала атмосфера некаквог ванредног стања, као да се није знало шта се дешава у другим дијеловима Крајине. Смјештени смо у зграду школе. Одмах смо примјетили да је у близини пункт Унпрофора. Међутим, за њихове војнике као да нисмо постојали. Они ни сутрадан кад је свануло нису жељели ни да нам се обрате, а камоли да нам понуде какву помоћ”, каже Љубица Јањанин.

У филму Данци су рекли да су добили изричито наређење да у сукобима остану неутрални, а да је о масакру инвалида била ријеч сазнали су тек након стравичног догађаја, три дана по њиховом доласку у Двор.

Међутим, у филму су се неке избјеглице препознале, што значи да су Данци снимали догађања у школи на су могли да препознају инвалиде. Могли су да виде људе у колицима, са помоћним штакама. Један младић је све вријеме у школском дворишту ходао укруг, а једна интелектуалка, душевни болесник, све вријеме се жалила на своју фризуру, огледајући се на прозорским стаклима. Сутрадан су се путници из старог аутобуса полако разилазили, а Двор су потпуно преплавиле избјеглице, наводе Новости.

Према оном што су изјавили дански војници у Двору су 8. августа 1995. већ увелико били припадници хрватске војске. Забиљежено је да су у  неко вријеме у школу упали униформисани војници без било каквих ознака и брутално су из ватреног оружја побили болесне заточенике у школи. Данци су послије тога ушли и могли само да фотографишу жртве у локвама крви и с колицима и штакама око њихових тела.

Међутим, хрватски официр на филму тврди нешто сасвим супротно.

Он каже да се у вријеме масакра у Двору није могао наћи ниједан хрватски војник.

Са друге стране, српски официр, такође, тврди да се ту није могао наћи ниједан наоружани војник РСК јер су у цијелом Двору већ увелико били хрватски војници.

Много говори податак да су лешеви страдалих у дворској школи тог августа 1995. одвезени у Петрињу и тамо сахрањени као Н. Н. лица. Све је урадила хрватска власт која је дошла на те просторе. Зашто су они ћутали, а видјели су да је ријеч о масакру?

Да су Срби хтјели да науде болеснима оставили би их у Петрињи или учинили нешто горе, посебно према двије Хрватице, ако су већ били заслијепљени мржњом како им се то приписује.