Његова активност и смрт нераздвојно су везане за противљење конкордату, уговору који је југословенска влада потписала са Светом столицом.

Поглавар Српске православне цркве у деценији уочи Другог свјетског рата био је патријарх Варнава.

Рођен у Пљевљима 1880. као Петар Росић, он је богословско-учитељску школу завршио у Призрену, а Духовну академију у Петрограду у Русији, гдје се и замонашио. У тридесетој години живота постао је епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх.

Преко Албаније

Као епископ и митрополит службовао је у данашњој Македонији, гдје се истакао у буђењу и јачању српске националне свијести у борби с бугарском и грчком пропагандом. У Првом свјетском рату је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније, а послије рата српска влада га је послала у дипломатску мисију у Русију. Патријарх је постао 1930.

Од Српске православне цркве, расцјепкане у шест разних законодавних, финансијских и јерархијских подручја, патријарх је новим уставом устројио СПЦ на модеран начин и одвојио је од државе, упркос настојањима краља Александра да задржи свој утицај на њу. На Варнавину иницијативу започета је изградња Храма Светог Саве на Врачару у Београду. На мјесту старе Београдске митрополије подигао је зграду данашње Патријаршије, а на његов подстицај добротворка Персида Миленковић сазидала је манастир Ваведење у Београду.

На челу СПЦ Варнава је остао све до краја живота, 1937. године. И његова активност и смрт нераздвојно су везане за противљење конкордату, уговору који је југословенска влада потписала са Ватиканом.

У настојању да одобровољи Хрвате који су од самог стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца показивали настојање да се отцијепе, краљ Александар приступио је склапању уговора са папом о положају Католичке цркве у Југославији. Дипломатске активности везане за конкордат трајале су десет година и настављене су послије Александровог убиства 1934.

Уговор је у Риму потписан 1935. и требало је да само буде верификован у југословенском парламенту. Али, иако је Католичкој цркви конкордатом само гарантована равноправност са другим црквама, у нашој јавности наишао је на жесток отпор. Током цијеле 1936. трајала је кампања против конкордата, коју је водила СПЦ, а завршни ударац задао му је патријарх Вранава својом новогодишњом посланицом за 1937, чије су штампање власти забраниле, бојећи се патријарховог утицаја на јавност. Патријарх се после тога изненада разболио, а у јавности се пронио глас да је отрован, наводи Курир.

Протести

Конкордат је у Скупштини, Стојадиновићевим залагањем, изгласан 23. јула 1937, а поподне тог дана црква је организовала масовне протесте под видом литије за Варнавино оздрављење београдским улицама. Жандармерија је имала задатак да литију онемогући, па је настала општа туча. Према једном запису, „летјеле су камилавке, цијепане одежде, а да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употријебили рипиде и почели њима ударати по жандармима“.

Протести су одржани и у другим градовима у Србији, а ситуација се усијала кад је наредне ноћу патријарх Варнава преминуо.

Стојадиновић је одустао од спровођења конкордата, а званично гласило Ватикана пренијело је папино саопштење да „неће бити мален број душа које ће зажалити“ што нису прихватиле конкордат. Има историчара који вјерују да је и разбијање Југославије деведесетих година остварење ове претње…

До данас нису оповргнуте тврдње да је патријарх Варнава отрован.