Мајска скупштина, на којој се окупило 10.000-15.000 људи, Карловачку митрополију уздигла је у ранг патријаршије.

Од 16. вијека па надаље, разни мали народи и државе, у страху од Турака, прилазили су Аустрији. А кад је Османско царство почетком 19. вијека ослабило, у тим се народима пробудила национална свијест и јавиле тежње да се створе националне државе. До праве експлозије ових захтјева дошло је 1848., када се у Француској у фебруару те године десила револуција и када је монархија замијењена републиком. Нијемци су одржали свој конгрес уједињења, а и Мађари су истакли своје националне захтјеве.

Сукоб с Мађарима

Дигли су се и Срби. Без икаквог унапријед спремљеног плана и без претходне организације, они су 10. марта 1848. ступили у акцију: у Земуну и Панчеву формирана је народна гарда и збачене су општинске власти на чијем су челу стајали Нијемци. Панчево је прогласило спајање са Угарском, а побуњеници у Земуну носили су мађарску заставу.

Народни одбор Срба, коме је предсједавао Исидор Николић, донио је у Будиму 6. марта своје закључке, од којих је први био овај: „Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтјевају да се њиова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њиним делима и саветовањма законом утврди“. Овај документ садржао је и сљедећи поклич: „Краљу вјерност, отечеству сваку жертву, Мађарима братску љубав!“

Али Мађари су врло брзо изразе те љубави одбили!

Захтјеви Срба косили су се с планом о јединственој Мађарској, па је брзо дошло и до отвореног сукоба. Кад му је депутација новосадске општине изнијела захтјеве о слободној употреби српског језика, аутономији цркве и школе и установљењу свог народног сабора, Лајош Кошут их је одбио.

Послије одбијања Мађара да подрже српске захтјеве, дошло је до немира у војвођанским градовима током којих су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику.

Непопустљивост Кошута и осталих Мађара за посљедицу је имала све радикалније захтјеве Срба. Они у почетку нису помињали ни аутономију ни војводство, али су то веома брзо постале главне тачке српских захтјева. Врење у народу је расло, па је карловачки митрополит Јосиф Рајачић за 1. мај сазвао велику народну скупштину у Сремским Карловцима.

На овом збору, који ће у историји бити запамћен као Мајска скупштина, скупило се око 10.000-15.000 људи.

Мајска скупштина прогласила је аутономну Српску Војводину, која се састојала од Срема, Бачке, Баната и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, а митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за српског патријарха, чиме је Карловачка митрополија фактички уздигнута у ранг патријаршије.

Јосиф Рајачић родио се 1785. године у породици православног свештеника у Лици, у Хрватској. Његово световно име било је Илија. Школовао се у Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину, гдје је завршио прву и другу годину филозофије. Студије правних наука, латинског језика и лијепе умјетности наставио је у Бечу, али их није окончао јер је 1809. ступио у аустријску војску која је ратовала против Наполеона.

Наредне године замонашио се, а 1829. године постављен је за епископа далматинског. На овом положају остао је четири године, посвећен највише борби против унијаћења православних Срба у Далмацији.

У љето 1833. године премјештен је за епископа вршачког, а 1842. године постао је митрополит Карловачке митрополије. На том положају затекла га је револуција 1848. године.

Код цара у Бечу

Иако ће у њој имати једну од главних улога, Рајачић с почетка није био за радикалне мјере. У вријеме ових догађаја био је превалио шездесету годину и разумљиво је, пише Владимир Ћоровић, „што је и по васпитању и по годинама био уздржљив… Али народно расположење понијело је, на крају, и њега. У толико прије што му је била стављена у изглед од Срба толико жељена част патриарха. За сваки случај он је, ипак, народну скупштину пријавио мађарском Министарству просвјете.“

Рајачић је настојао да избјегне војни сукоб с Мађарима. Покушавао је да у дипломатији нађе излаз из настале ситуације, па се упутио и цару у Беч, како би овај одобрио одлуке Мајске скупштине. Али цар је одбио да то учини, већ је Србе упутио на сарадњу с Мађарима.

У другом дијелу сукоба с Мађарима, на леђа патријарха Јосифа Рајачића пало је и командовање војним јединицама.

Након пропасти буне 1848-49. године посветио се просвјетном развоју Срба у Аустрији и у томе има огромне заслуге.

Умро је 1861. године.

УОЧИ МАЈСКЕ СКУПШТИНЕ

Узлет националног духа

„Сав је град био у узбуђењу. Улицама су се мјешале родољубиве и црквене пјесме, звонила су звона, а гуслари су пјевали о старим јунаштвима. На свима устима бијеху имена Душана и Лазара; тражио се њихов дух, и њихов замах. На тој скупштини Срби су прогласили патриаршију и војводину“, описује Владимир Ћоровић атмосферу у Новом Саду у вријеме Мајске скупштине.