Традицонални занат који се већ вијековима преноси са мајке на ћерку у мјестима око Старе Планине, а са центром у Пироту је занат прављења ћилима или дугачије- ткачки занат. Ткањем се добијају ћилими, простирке различитих дезена које се могу користити као прекривачи за кревете и клупе, украси за зидове или теписи.

Мада се техника пиротских ћилима не може са сигурношћу одредити, вјерује се да је овај занат на наше просторе стигао са турским освајачима, а сам занат на овим просторима развија се већ скоро 400 година. Развијање ткачког заната довело је до тога да пиротски ћилими постану познати широм свијета.

Оно што ове ћилиме чини тако специфичним је вуна од које се праве. На ободима Старе Планине раније су гајене овце специфичне врсте, познате као праменка. Поред њене вуне и сам начин израде ћилима је био посебан. Наиме, ткаље нису користиле преслицу, већ само вретено и кудељу. На тај начин добијала се изузетно танка вунена нит, коју су марљиве ткаље бојиле помоћу листа или коре ораха, липе, луковине и осталим природним бојама. Увођењем индустријских боја у употребу, омогућено је ткање ћилима са већим бројем нијанси.

Вјерује се да ниједан ћилим није исти, да је као отисак прста, а свака ткаља на свом ћилиму оставља неку врсту личног печата у облику одерђене шаре. Најчешће коришћени облици су били јеленак, птица, пламен, гуштер, гугутка, али и руже, венци, каранфили и разни други цвјетови. За израду једног ћилима потребно је скоро два мјесеца ручног, мукотрпног рада, а један ћилим обично кошта више стотина евра (од 150 па навише).

Крајем 19. вијека, основано је и прво ћилимарско друштво и пиротски ћилими тада први пут били изложени на великој свјетској изложби у Бечу.

Данас пиротски ћилим се сматра брендом Србије и поред тога што се њиме данас једва бави и тридесетак жена из Пирота и околине.