Колико то Србија треба да буде мала да за „уплашене комшије“ не буде велика. Већ неко вријеме комшије су нашле нову занимацију, па с времена на вријеме одапну отровне стријелe на рачун овдашње синтагме „српски свијет“. Држе да је то ништа друго до нови, језички мекши и љепши израз за Велику Србију, тобож идеју Београда које се никада није одрекао.

Србија

Нема ко у протеклим годинама није распредао причу о „српском свијету“, од медија у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, али и до највиших званичника тих држава.

Тако је раније предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да је термин „српски свијет“ еуфемизам за идеју велике Србије, а све под фирмом бриге за права угрожених Срба у региону.

„Страх“ од српског свијета – за регион Србија никада довољно мала

„Нема никакве сумње да њихов коначан циљ јесте обједињавање тог српског простора, а на тај начин угрожавање других држава и угрожавање идентитета других народа, почев од Црногораца“, рекао је Ђукановић.

Негдје у исто вријеме хрватски Јутарњи лист пише да је упоредо са новом синтагмом на српском политичком небу, која се односи на повезаност Срба у региону са садашњом владајућом политиком у Србији настао и нови свесрпски празник Дан српског јединства.

„Чини се да је све то само еуфемизам за стару етничко-идеолошко-освајачку политику из времена Меморандума САНУ и ратничких похода Слободана Милошевића, јер се границе “српског свијета” гдје све треба да се празнује Дан јединства подударају с границама велике Србије“, закључује хрватски дневник.

Ни интервју предсједника Србије Александра Вучића босанској Фејс ТВ није могао да прође без помињања „српског свијета“ када је новинар Сенад Хаџифејзовић примјетио да “мали Шенген“ неки називају и „српски свијет“.

Зашто смета „српски свијет“, а не смета велика Албанија

Зашто је један израз који упућује на потребу очувања јединства једног народа, о чему уосталом брину све озбиљне нације на свијету, изазвао таква реаговања? Да ли се ова безазлена кованица претвара у њену супротност – маркетиншко оружје уперено баш против Срба?

Саговорници Спутњика, историчари Милош Ковић и Момчило Павловић истичу најприје суштину, да послије насилног разбијања Југославије, Србима који су подијељени и живе у различитим државама нико не може да забрани да се осјећају као дио једне цјелине која се зове српски народ.

Професор историје на Филозофском факултету у Београду др Ковић подсјећа да је свијет дозволио рушење Берлинског зида и уједињење двије Њемачке, да данас не реагује, или прећутно подржава стварање Велике Албаније о чему отворено говоре у Приштини и Тирани. Здраворазумско је, каже, питање зашто Срби распарчани у више држава региона не би имали право да се осјећају дијелом цјелине свог народа.

„Мислим да никада није опао ниво те србофобије на коју Срби наилазе у свом окружењу. Ово сада је просто можда привремено подизање температуре, али није ништа ново. А и свакако се у посљедње вријеме осјећа један подигнут степен солидарности међу Србима у региону. Мислим да је ту важна улога Косова, покушаја да се од Србије на силу одвоји дио њене територије са тамошњим светињама и Србима који тамо живе“, каже Ковић.

Новом таласу србофобије су, како сматра, доприњеле и масовне литије Српске православне цркве у Црној Гори које су исходиле и побједом српских странака на тамошњим парламентраним изборима. По његовој оцјени, тим актуелним нападима и лажима због термина „српски свијет“, не треба придавати посебан значај.

Не треба бринути због србофобије

„То је нешто с чим морамо да рачунамо и што је константа. Требало би да мислимо како то да избјегнемо, али не би требало да се претјерано због тога бринемо. На Србији је да то просто има на уму. Она је и по уставу дужна да брине о својим сународницима који су послије разбијања Југославије остали ван њених граница. Ту треба бити врло стрпљив и врло миран, бити прије свега мирољубив, али не одустајати од културне и економске интеграције српског народа“, истиче Ковић.

За др Павловића из Института за савремену историју негативна конотација која је у региону прикачена изразу „српски свијет“ није ништа друго него рефлекс комунистичке антисрпске политике и рјешавања националног питања на простору Југославије.

Рефлекс комунистиче антисрпске политике

„Србија по тој комунистичкој идеологији нема право да води неку своју политику духовног, културног, вјерског и другог јединства, кохезије народа који је раштркан на читавом Балкану, на просторима бивше Југославије“, истиче он.

Успјех Србије се, како напомиње, не прашта, а њима наравно смета то што је Србија оснажила у посљедње вријеме: „Она показује одређени динамизам и има потенцијал у односу на све те државице што, наравно, изазива отпор, завист, подозрење, без обзира на то што су све те земље добиле самосталност, што Србија не утиче на њихов унутрашњи живот. Оне се по том комунистичком рефлексу и даље понашају као југословенске републике којима Србија нешто дугује“, оцијенио је Павловић.

Њихов страх је, како истиче, везан за идентитет, јер већина тих држава никада уистину нису биле државе, већ само територије под управом великих сила.

„То је тај њихов страх зато што неке од њих нити имају традицију државе, нити су сигурне у идентитет становништва којег су уоквирили у те административне републичке границе које су на импровизован начин створене, а које су признате као државне границе“.

Параноично страхују да тај њихов оквир може да буде нарушен од оног ко је просперитетнији, моћнији, закључио је Павловић за Спутњик.