У новембру 1944. на Косово су ушли југословенски партизани, а само десетак дана касније избија побуна Албанаца због „окупације“ Косова.

ПОБУНА АЛБАНАЦА 1944.

У Другом свјетском рату један мањи дио Косова, југоисточно од Гњилана, узели су за себе Бугари; сјевер Косова Нијемци су припојили Србији, а највећи дио Италијани су прикључили Албанији, коју су такође окупирали. Италијани формирају јединице балиста, албанских квислинга, које врше крвави прогон Срба, нарочито колониста које је краљ Александар населио између два рата.

Многи од њих су убијени, имовина им је опљачкана, а куће спаљене.

Припајање Албанији

На почетку рата Албанци нису ишли у партизане, па су косовски партизански одреди углавном били састављени од Срба и Црногораца. Први албански партизански одреди формирани су крајем 1942. А у јануара 1944. одржана је Бујанска конференција, на којој је Народноослободилачки одбор Косова – орган партизанске власти! – донио одлуку о прикључењу Косова НР Албанији. До овога, међутим, није дошло јер су се Срби и Црногорци у комунистичком руководству Југославије оштро успротивили, па су након повлачења Нијемаца, у новембру 1944, на Косово ушли југословенски партизани.

Само десетак дана касније избија масовна побуна оних Албанаца који су то доживјели као поновну „окупацију“ Косова. Две седмице послије ослобођења Урошевца од Нијемаца балисти су 2. децембра 1944. напали овај град. Партизани су их отјерали послије неколико сати, али само у тој борби погинуло је 56 и рањено око 100 бораца НОВЈ. На мети су се нашли и други градови, па је тако 22. и 23. децембра било нападнуто Гњилане…

Вођа побуне Албанаца на Косову био је Шабан Полужа. Овај имућан сељак из Дренице у току рата био је у злогласној балистичкој Реџименти Косова, али је послије рата искористио општу амнестију. Пришао је партизанима и врло брзо постао командант бригаде НОВЈ. Али кад је његова бригада, заједно с другим партизанским јединицма, упућена на Сремски фронт, он се 23. јануара 1945. у Подујеву обратио мобилисаним Албанцима и позвао их да не иду за Србију, „гдје им се припрема клопка“, него да се боре против нових власти.

Полужа је са својом војском, умјесто на Сремски фронт, кренуо према Дреници и већ 25. јануара имао први сукоб с јединицама НОВЈ на планини Чичевици код Вучитрна. Један од његових помоћника био је Мехмед Градица, такође из Дренице, жандарм из времена старе Југославије, а за вријеме окупације узнапредовао је до поручничког чина. Он је око себе окупио око 1.500 људи и ставио се под Полужину команду.

Процјењује се да су албанске побуњеничке групе, у којима је било и доста бивших припадника СС дивизије „Скендербег“, укупно имале око 34.000 бораца.

Војна управа

Због побуне у Дреници Тито је 8. фебруара 1945. на Косову и Метохији завео војну управу, а за њеног команданта постављен је пуковник Саво Дрљевић. Тада се са 39.000 бораца, сврстаних у 15 бригада НОВЈ, кренуло у гушење побуне. Борбе су биле жестоке. Шабан Полужа и његови одметници трпели су пораз за поразом. Али и на страни припадника НОВ губици су били велики. Тек 21. фебруара балистички штаб био је опкољен у селу Трстеник у Дреници. Њихов отпор трајао је 24 часа.

Шабан Полужа је убијен, а Мехмед Градица преминуо је од рана. У тој борби погинуло је 15, а рањен 21 борац НОВ, међу њима и командант дивизије пуковник Петар Брајовић. Ова борба сматра се крајем побуне Албанаца, али су повремене борбе са остацима балиста трајале још неколико наредних година, све до октобра 1951, кад је ликвидирана последња њихова група, наводи Курир.

САВЕЗНИЦИ

Кад су се крајем новембра 1944. посљедње њемачке јединице из групације генерала Лера повукле с Косова и Метохије, албанске формације наставиле су борбу. Њемачки оперативни штаб из Косовске Митровице обавјештава надређену команду 12. новембра 1944: „Национално албанско вођство обећало је да ће наставити борбу по одласку њемачких снага.“