Српско име се први пут помиње у 15. вијеку прије нове ере.

Илустрација

Премда је предмет спора када се Срби први пут помињу као народ, прво помињање српског имена није. Име које Срби често користе да именују великог патриоту „Србенда” помиње се у најстаријем дјелу свјетске књижевности (тада усмене) „Рг Веди”, збирци вјерских химни Индо-Аријеваца.

У VIII мандали овог дјела, чија се старост (мада за разлику од осталих мандала отежано) смјешта у период између 12. и 15. вијека прије нове ере, у 32. химни посвећеној богу громовнику Индри, у другом стиху, Србинда је непријатељ моћног Индре, кога овај заједно са Пипром убија и пушта низ воду. Ко је тачно Србинда, не зна се, а стога ни контекст овог стиха. Такође, нејасно је и то каква је повезаност Србинде и Срба као народа и да ли је уопште има (огроман број санскритизама у српском језику сугерише на то да нека, можда и крупна, веза постоји), али етимолошко поријекло ријечи „Србин” и „Србинда” је несумњиво исто, па је ово недвојбено прво помињање српског имена у историји.

Први српски краљ није био Стефан Првовјенчани

Често кажемо да је први српски краљ био Стефан Првовјенчани, други син Стефана Немање. Међутим, то једноставно није тачно.

Први Србин који је крунисан за краља био је предак Стефана Првовјенчаног, краљ Михаило Војисављевић, господар Дукље, који је први након погибије кнеза Часлава Клонимировића објединио српске земље од Цетине до Скадра и од ријеке Босне до Београда. Михаило је успјевао да продре све до Драча, и да против Бугара и Византије ратује дјелимично успјешно. Његов син Константин Бодин био је проглашен и за цара Бугарске.

Познат је по свом портрету у цркви Светог Михаила у Стону, који је једини сачувани приказ српских владара из преднемањићке епохе.

Уздизање краља Стефана, а игнорисање Михаила обично се објашњава чињеницом да је потоњи био близак Риму и да је крштен по западном обреду, али је то посљедица каснијег начина размишљања и преувеличавања нечега што је у основи у том времену било вјерско-политичко, а не етничко питање, игноришући притом чињеницу да је и краљ Стефан своју круну примио из Рима.

Срби су и прије Сеоба живјели у данашњој Војводини

Срби на територији Војводине били су дио старосједилачког словенског становништва (посебно у Срему), а већи број Срба почиње да се насељава на то подручје почевши од 14. вијека. Прије почетка турског освајања овог дијела Паноније, Срби су чинили готово половину становништва.

Српске владарске куће подизале су многе задужбине на територији данашње Војводине, међу којима се посебно истичу манастири Кусић и Сенђурађ, чији су ктитори били Бранковићи у 15. вијеку.

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару догодило се након што су Срби у Банату дигли велики устанак и његов лик ставили на ратни барјак – 100 година прије Великих сеоба.

Седамдесетак година прије Банатског устанка, краткотрајно је том територијом владао самозвани српски цар Јован Ненад, чија се држава двије године простирала на цијелој територији данашње Бачке, већим дијелом сјеверног Баната и данашњом јужном Мађарском.

Под Турцима смо робовали 345 година – не 500

Ово је једна од најчешће понављаних неистина о историји Срба иако је њу невјероватно лако развејати – довољно је само знање математике из другог разреда основне школе и историје из седмог.

Премда је та година била од великог значаја, 1389. нисмо пали под Турке. У деценијама након Косовске битке, Србија је, премда једно вријеме вазал Османлија, била независни ентитет, ништа мање него што је то данас, и под Турке је пала 1459. године, османским заузимањем Смедерева.

За све вријеме робовања Срби су дизали устанке, а дали су и највећи допринос ослобођењу 1718. године, када су Аустријанци ослободили Београд и данашњу Шумадију и васпоставили Краљевину Србију са хабсбуршким монархом као сувереном (Отомани су поново освојили ту територију 1739.), али је онај који је де факто донио слободу Моравској Србији остао познат као “први” 1804. године (са краткотрајним падом између 1812-1815).

Проста математика: 1804 – 1459 = 345.

Као и обично, Срби су мегаломани и иду у сваку крајност, чак и када себе треба оцрнити, па тако под падом видимо 1389. годину, а под ослобођењем формално турско напуштање тврђава 1867.

Србија је прва европска земља послије Француске која је укинула феудализам!

Разлог зашто се Први српски устанак често назива и „револуцијом” јесте радикална промјена уређења. На ослобођеној територији укинути су сви феудални односи, а српски сељак постао је власник своје земље.

Овакав развој није усамљени случај. Када је 1835. године изгласан Сретењски устав, толико либералан и демократичан за своје вријеме да је (сада високодемократска) Аустрија са осталим силама захтјевала његово хитно укидање, руски амбасадор га је назвао „француским расадом у балканској шуми”.