Сигурно сте у нашем народу чули да, кад неко говори дуго и испразно, понављајући стално једно те исто, обично се за њега каже: Овај све једно/исто као Шваба тралала.

Овај иначе широко распрострањен, општепознат и често употребљаван фразем у српском језику се дуго употребљава, готово већ двеста година. Још га је Вук Караџић (1787–1864) чуо у народу и унио у своју збирку Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи (1849). Вук је уз сам фразем дао и објашњење његовог настанка. Он каже:

“Приповиједа се како су ђаво и Швабо погодили да један другога носи, докле онај који се носи не испјева једну пјесму. Тако најприје узјаше ђаво на Швабу и започевши најдужу пјесму коју је знао, стане пјевати, а кад је сврши, онда Швабо узјаше на ђавола, али мјесто каке праве пјесме заинтачи пјевати тралала, и тако Швабо преварио ђавола, те га је морао носити читав дан, а пјесми ни краја ни конца.”

Шваба је у нас, као што се зна, погрдан назив за Нијемце и Аустријанце. У свести (и историјском искуству) нашег народа Швабе су, поред Турака, биле вјековни непријатељ, па је чудно што се баш Шваби приписује толика домишљатост. Ово може бити и доказ да је прича инспирисана фраземом, који је постојао и раније као реакција нашег народа на рефрене у њемачким пјесмама, које није разумио и које је памтио само по сталном понављању.

Ово “тра-ла-ла” представља узвик (узет из њемачког језика) који се припјева у пјесми (обично послије сваке строфе). Од тога су изведени ономатопејски глаголи тралакати и тралалакати пјевати, у значењу понављати у пјевању тралала.

Литература: Милан Шипка, Зашто се каже, четврто издање, Нови Сад: Прометеј, 2008.