Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовјековног града Неродимља – некадашњег сједишта истоимене жупе и престоница Немањића.

До темеља разорен манастир Светог цара Уроша из 14. вијека

Наиме, већ у раном средњем вијеку на том мјесту постојала су насеља Горње и Доње Неродимље у ком су столовали Немањићи почевши од краља Милутина.

На брду које их раздваја у другој половини 13. вијека саграђен је велики добро утврђени град, а нешто касније и дворац у коме је дуго времена столовао краљ Милутин, који је у Неродимљу 1321. године и умро.

Град се помиње и као Породим или Породимље. У њему је једно вријеме боравио краљ Стефан Дечански. Историчари такође биљеже да је у двору у Неродимљу 1371. године окончао живот и цар Урош, посљедњи велики Немањић, који се на челу српске државе налазио од 1355. године.

Баш у Неродимљу се 1331. године догодио жесток сукоб између Стефана Дечанског и његовог сина Душана, који је од тада постао краљ, а 1346. проглашен за цара тада велике и моћне Србије.

Породични сукоб, како су утврдили историчари, завршио се неславно за оца Стефана, који је бјекством у оближњи утврђени град Петрич покушао да се избави невоље, али га је ту Душан са својом пратњом сустигао, а онда је уз јако обезбјеђење спроведен у Звечан, на истоименом брду код Косовске Митровице, гдје је заточен.

Од 14. до 15. вијека на просторима тадашње престонице Немањића, подигнуто је неколико цркава и манастира. Тако су у Горњем Неродимљу саграђени манастир и црква Светих Арханђела, манастир посвећен Светом Урошу, а у Доњем Неродимљу црква Светог Стефана и цркве Светог Николе и Свете Богородице.

У порти манастира Светих Арханђела све доскора вегетирао је стољетни бор, који је, по народном предању људи овог краја, засадио својом руком цар Душан 1336. Бор је посјечен, али српски инат јачи је од сваког непријатељског зла. Насред храма никла су нека нова стабла борова и наставила да се извијају пут неба.

Необуздана шиптарска војска сравнила је са земљом све што је подсјећало на српску средњовјековну државу и Немањиће.

Нису их уништили ни зуб времена, ни велики ратови. Остаци краљевских здања и зидине средњовјековног утврђеног града уништени су у време посљедњих великих сукоба на Косову и Метохији.

У јуну, деведесет девете, у погрому потпуно је затрто 300 српских домаћинстава. Око 2.000 људи прогнано је тада са корена бора цара Душана. Овде више нема српске славе. Свеће. Нема гробова ни храмова. Никог. Само Албанци.

До темеља је разорен манастир Светог цара Уроша из 14. вијека, који је био познат по томе што је у њему боравио и умро цар Урош, који је децембра 1371. године ту и сахрањен. По народном предању, манастирску цркву Успенија пресвете Богородице подигла је над синовљевим гробом царица Јелена, мајка Урошева, наводи Србија данас.

Током 16. и 17. вијека српске цркве и манастири на Косову и Метохији често су били на удару пљачкаша и вандала сваке врсте, јер се у манастирским ризницама чувало културно благо које су стварали нараштаји Срба током многих деценија.

У Неродимљу је донедавно о српском трајању сведочила и мермерна плоча на првој основној школи на Косову и Метохији. Школа је подигнута давне 1863. године. Плоче и записа на школи више нема. У њу је усељена једна албанска породица са ситном дјецом. И данас то сматрају њиховим, наводи НСПМ.