„О, тврђаво, ја сам те саградио, а ти ми живот узимаш“, биле су посљедње ријечи неимара барокног Београда Николаса Доксата де Мореза док је миран и поносан сједио на столици за погубљење. Чекао је брзу смрт. Чуо је добро познат хук замахнутог мача који иде према његовој глави. Међутим, џелат промаши врат и зари мач дубоко у рамену кост београдског неимара. Доксат не испусти ниједан крик. Чак четири замаха мачем била су потребна џелату да му одруби главу.

Посљедње ријечи једног од најугледнијих грађана Србије

На овако трагичан начин, окончан је живот првог београдског урбанисте и пуковника који је у периоду од 1724. до 1737. године планирао, градио и модернизовао Београд.

Прича почиње 1716. године, када је Аустрија поново заратила са Османским царством. Послије тешке борбе, Хабзбуршка монархија коначно задаје посљедњи ударац Турцима и 1717. године Пожеревачким миром осваја Београд. Тада је основана и хабзбуршка Краљевина Србија са престоницом у Београду.

„Град су Турци потпуно напустили, а доселили се житељи Европе са разних страна Аустријског царства. Међу њима је било трговаца и занатлија, ратних ветерана и сиротиње која се надала бољем животу на овом простору“, каже Ника Стругар Бевц, једна од ауторки изложбе „Барокни Београд – преображаји 1717–1739“, која је била постављена у Конаку кнегиње Љубице.

До тада је Београд био турски шехер са монументалним грађевинама, караван-сарајима, џамијама, амамима, трговима, живим чаршијама, уским кривудавим калдрмисаним улицама са приземним кућама од дрвета и блата.

Неимар барокног Београда

Хабзбуршка монархија жељела је да се град послије разорног рата у потпуности преуреди и модернизује.

 „Првим радовима на обнови Београдске тврђаве руководио је инжењеријски пуковник Де Беф, да би га 1718. наслиједио мајор Никола Сули. У то вријеме већ је почела поправка неких бедема и изградња Великог барутног магацина у Доњем граду“, каже Жељко Вук, који је двогодишње исцрпно истраживање живота овог швајцарског племића и барокног Београда смјестио у књигу „Доксат – неимар барокног Београда“.

Затим, 1719. године, само годину дана послије рата на Сицилији, гдје је као командант Лоренских кирасира учествовао у одбрани територија добијених у Рату за шпанско наслијеђе, гдје је и тешко рањен, у Београд долази швајцарски племић, пуковник Николас Доксат де Морез.

„Од стране Дворског ратног савјета у Бечу, 1723. године постављен је за главног надзорника радова на Београдској тврђави, али је добио задатак и да направи планове за ново, савремено утврђење које ће моћи да се одбрани и од најжешћих напада непријатеља. Истовремено, он ради и на плановима за уређење цијелог Београда, који је био разрушен“, објашњава Вук.

Након детаљног изучавања града, Доксат је развио урбанистички план изградње барокног Београда, који је 1724. године предао на одобрење Дворском ратном савјету. Његове планове Ратни савјет, на чијем челу је принц Еуген Савојски, одобрава у етапама.

Велики Римски бунар, двије пјешадијске касарне, зграда „Главне страже“, барутни магацин – била су прва барокна здања подигнута у Горњем граду тврђаве.

„Аустријанци су доста рушили да би пробијали улице. Градили су велике зидине око цијелог града и то је доста преобликовало град, али су остали и велики дијелови града који су и даље били турска варош“, објашњава архитекта Тихомир Дичић.

Дунавска и Савска варош

Београд су, поред Тврђаве, чиниле Дунавска варош или њемачки дио и Савска варош или српски дио, свака са својим предграђима.

Прије аустријског освајања у њемачком дијелу, данашњем Дорћолу, живјели су искључиво Турци, а када су се они повукли из Београда, циљ нове власти је био да се у тај дио доселе њемачки трговци и занатлије који су у потрази за бољим животом дошли у Београд.

„Данашња Душанова улица по Доксатовим пројектима је проширена и изнивелисана, а умјесто кривих сокака направљене су праве улице, чији је правац био од тврђаве ка главним капијама којима се улазило у град“, каже писац Жељко Вук.

На данашњем Дорћолу налазиле су се куће за највише официре, као и комплекс зграда језуитског самостана са војном апотеком, школом и црквом.

Подигнуте су палате, касарне, болница, апотеке, пивара, солана, манастири и школе, па и двије српске цркве и нови митрополијски двор. Око насеља су први пут изграђени бедеми звездастог облика по угледу на средњоевропске и западноевропске градове тог доба.

Доксат је полако постајао први београдски урбаниста, а Београд је постајао прави модерни град у духу барока. Међутим, фасаде на новим грађевинама нису биле онакве каквим замишљамо зграде китњастог барока.

„Београд је имао једну сведену верзију тог барока. Један миран барок који је одговарао сензибилитету војске, веома строго, монументално и без много украса“, истиче ауторка изложбе Весна Бикић.

Архитекта Дичић објашњава да барок у хабзбуршки Београд није дошао из Италије.

„Дошао је са сјевера, из Аустрије, а њега одликују, на примјер, стрми кровови. Тако да је Београд више добио ту централноевропску него барокну нит, која је потекла из Италије“, објашњава Дичић.

Горња и Доња српска варош

Српски дио чиниле су Горња и Доња српска варош. У Горњој српској вароши, која се налазила око данашње Саборне цркве, није се много градило. Она је била намијењена имућном слоју српског друштва, углавном за свештенство.

У вријеме аустријске владавине била је саграђена Доња српска варош, која је, такође, геометријски правилно уређена, са црквом и школом.

Српски дио града био је посебна општина којом су управљали Срби. Према попису из 1728. године, у њемачкој вароши живјело је 18 српских породица, које су морале да напусте своје куће, да их продају или уступе, и да се преселе у српски дио.

Одлазак првог београдског урбанисте

Послије 20 година напорне изградње барокног хабзбуршког Београда, долази до поновног рата између Аустрије и Турске.

На путу ка Видину, гдје је предводећи своје јединице требало да заустави напредовање османске војске, Николас Доксат де Морез стигао је до тврђаве у Нишу 12. септембра 1737. године. Ту га је сачекала наредба да мора да замијени обољелог генерала Лојтрума, дотадашњег команданта тврђаве.

„Крајем септембра пред Нишом се појавило 20.000 Татара и јањичара са 150 топова, спремних да само у једном јуришу поврате град. С друге стране, по Доксатовим писмима, град је бранило 3.000 чланова посаде, од тога, због болести способно тек нешто више од 2.000 људи“, каже Вук.

Како је турска војска била супериорнија од аустријске, Доксату је понуђена капитулација. Он сазива Ратни савјет како би са официрима размотрио турске услове о предаји, наводи портал Србија данас.

„Недостајало је и муниције и папира за патроне. Поред тога, залихе хране и воде биле су на минимуму, а приступ ријеци није био могућ. Како се никаква помоћ од стране аустријске војске није очекивала, а да би спасили војску и цивиле од покоља, официри су прихватили понуду да са наоружањем, уључујући и топове, и свом опремом напусте утврђење и буду испраћени до Параћина…“, описао је разлоге капитулације аустријске војске Жељко Вук у својој књизи „Доксат – неимар барокног Београда“.

Тако се аустријска војска повукла из Ниша, који је поново потпао под турску власт. Доксат је сачувао животе свих пет хиљада војника, али је због повлачења био оптужен за велеиздају.

Тако је први београдски урбаниста, који је од турске касабе направио град регулисан правилним улицама, у кратком поступку осуђен на смрт.

У раним пријеподневним сатима 20. марта 1738. године – Доксат је започео своје посљедње јутро уз чај и молитву. Очекивао је да ће смрт доћи брзо и да ће је он дочекати без страха и без иједног испуштеног крика. Сматрао је да није велеиздајник, да је дао све да се очува цјеловито хабзбуршко царство и да сачува животе војника. Након јутарњег ритуала, испијања чаја и молитве, свјеже обријан одведен је на почетак данашње Кнез Михаилове улице гдје га је пред многобројним Београђанима чекао џелат. Смрт није била брза. Дошла је тек из трећег пута. Међутим, Доксат не испусти ниједан крик.