Ми се крстимо да бисмо исповиједали Исуса Христа, Који је за нас распет на Крсту… Да, нека људи виде Кога ми то исповиједамо и у Кога вјерујемо!

Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видио Бог. Да, браћо, Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Гријех је тако крстити се!

Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе и то велике, када се крстиш како треба – са вјером и страхопоштовањем и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту.

Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе.

Молити се, знамјењујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: “Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, свједочи печат Његов на мени – крсни знак!” Ако, пак, мислиш, човјече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш! Значи, ми се осјењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо тога ради да би то видио лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осјењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља… Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе.

Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бјежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази. Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповједали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповједамо, у Кога вјерујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав гријех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа вјерујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!…

Не, немој се стидити да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидјети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтјети да те прими у Царство Небеско. Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видио Бог, да би видио Анђео-Чувар наш, да би видио лукави и да би људи видјели да смо Хришћани, наводи Азбука вјере.

По томе како се човјек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: “Како се ко крсти, тако и вјерује”! У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног сјемена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

Преподобни Серафим Саровски